Crkva slavi Svetog Trifuna kao velikomučenika koji je stradao za hrišćansku veru, ne isključujući njegov značaj kao zaštitnika bračne ljubavi i vernosti koje su deo hrišćanske propovedi. Prema hrišćanskom učenju, bračna ljubav je u ravni ljubavi prema Bogu, o čemu svojim delima najbolje svedoče Hristovi velikomučenici, među kojima je i Sveti Trifun.

U „Ohridskom prologu“ Svetog vladike Nikolaja Velimirovića govori se o skromnosti i isceliteljskoj moći svetitelja koji je „u djetinjstvu čuvao guske i jedini mogaše pomoći ludoj kćeri cara Gordija“. Zli duh iz lude devojke progovorio je i rekao da njega niko ne može isterati osim Trifuna. Car je naredio da se na dvor dovedu svi Trifuni iz carstva. Posle mnogih Trifuna, i ovaj mladi Trifun bio je pozvan po Božjem Promislu. Doveli su ga u Rim gde je iscelio carevu ćerku. Car mu podari mnoge darove, koje Trifun pri povratku razdeli siromasima.

U svom selu nastavi svoj život moleći se Bogu. Kada se zacari hristoborni Decije Trajan, sveti Trifun bio je mučen za Hrista. On je podneo sva mučenja sa radošću velikom, govoreći: „O kad bih se mogao udostojiti, da ognjem i mukama skončam za ime Isusa Hrista Gospoda i Boga moga!“ Sve muke ništa mu ne naškodiše, i mučitelji ga osudiše najzad na posečenje mačem. Pred smrt Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome 250. godine. Sahranjen je skromno u selu Kampsadi u Frigiji, gde je i rođen.

Kult Svetog Trifuna je veoma razvijen u srpskim krajevima, a slave ga posebno vinogradari, dok ga svojim zaštitnikom smatraju i gostioničari.

Vinogradari na dan Svetog Trifuna idu u vinograde, orezuju lozu i vinom zalivaju čokote, da bi time povratili vinogradu malaksalu snagu, poslije dugog zimskog perioda, pa da počne bujati u proleće koje se već počinje primicati.

Svetog Trifuna slave neke srpske porodice kao krsnu slavu, a njemu se moli da zaštiti polja od poplava, grada i raznih štetočina.