Svi znamo da su autobuske stanice prometna mesta, puna ljudi, života, buke, čudesnog spleta brundanja moćnih motora i kakofonije ljudskih glasova. Pa ipak, autobuska stanica u Vlasotincu kao da tu ne pripada.
Njena tišina jedna je od najtužnijih u našem gradu. Vlasotince .
Tek nekih desetak minuta pred polazak određenog autobusa, pojave se ljudi, spakuju svoje kofere i torbe u prtljažnik i odlaze. Kad se slegne prašina za odlazećim vozilom, stanična zgrada i sivi peroni ponovo uranjaju u muk i melanholiju.
Doduše, stanična zgrada odavno ne radi. Nekada je tu bila prostrana čekaonica. Sada je zaključana, a kada priđeš da zaviriš unutra, shvatiš da je to nemoguće, jer smrdi na mokraću. Kao što smrde i svi pasaži u pratećim zgradama, a dok prolaziš kroz njih, moraš da preskačeš smrdljive barice.
Kroz stakla odavno ne možeš da zaviruješ.
Tamo gde nisu previše prljava, prekrivena su promotivnim političkim posterima. A ti posteri su toliko puta cepani i ponovo lepljeni, da sad sve izgleda kao neka odrpana haljina sa koje vise i lelujaju konci i parčići tkanine. Redovi vožnje od pre ko zna koliko godina, odavno nevažeći, i poneki aktuelan, oglasi za poslove i izdavanje stanova, besmisleni natpisi, sve to krasi njene zidove i niko se ne trudi da to promeni.
Nekada je tu bio i šalter gde si mogao da se raspitaš za odlazne i dolazne polaske. Nekada. Posebna priča je jedan široki stub na samom prilazu stanici oblepljen smrtovnicama.
Tužna i nasmejana lica, razrogačene oči ili setan pogled nekog od umrlih, dočekuje nas sa sumornom dobrodošlicom. I svaki put, tu je neko drugi. Novi ugašeni zivot koji nas posmatra sa zida.
Autobuska stanica jedino pijačnim danom podseća na druge autobuske stanice. Kažem podseća, jer njeni peroni su tada prekriveni kombijima i malim kamionima natovarenim paprikama, krompirom, šargarepom i drugim voćem i povrćem. Teško je probiti se kroz njihove kordone dok hitamo ka autobusu koji čeka.
A tek narednog dana, stanica kao da zasija u svoj bizarnosti svog postojanja. Dva kontejnera prepuna su kutija i trulog povrća, svuda oko njih se rasipa sadržaj pretrpane utrobe. Na sivom betonu prilaznog perona, zalutale paprike crvene se poput kapljica krvi. Poneki zeleni krastavac razbija tu monotoniju, a ispod polomljene klupe na kojoj se, zbog smrada, ne može sedeti, možemo naći svakavu odbačenu ambalažu, kutijice, plastične bočice, tetrapake, papirne omote. Jer izgleda da se na stanici mora jesti, ali je zato mnogo teško skoknuti do kontejnera i baciti svoje đubre.
I nekako, čini se da nikog nije briga. Autobusi dolaze i odlaze, noseći ljude i njihove sudbine. A stanična zgrada i dalje ćuti i trpi i kao da nešto čeka. A da li će to i dočekati, vreme će pokazati.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
tekst je super
Eto, videsmo kakva je stanica u Vlasotincu. Ti problemi mogu da se rese u dva dana. Mi u Lekskovcu imamo probleme koje cemo tesko resiti.
1. Ime GAS. Svako ce pomisliiti da je to firma za distribuciju gasa koji Leskovac ni nema. GAS – gradska autobuska stanica, kao da ima i ma seoska. Dakle, sto pre promeniti u jednostavno „Autobuska stanica Leskovac“.
2. Ako bi covek da pomogne detetu sa stvarima mora da plati peronsku. kartu jer „kreativni“ direktor nema drugu ideju da firma zaradi novac
zaboravili ste da dodate da vas svi gledaju namrgodjeno i kiselo
Ej mi u Vlasotincu nemamo problem,jedini problem je sto svaka kuca ima po nekoliko automomila, sta mislis gde da se parkiramo, kad svi iz kucu idemo u grad po ceo dan?Pogledajte koliko automobila su pre podne u varos,ej super si zivimo a ne znam ni sam odakle.
Bravo. Dat je realističan opis današnje autobuske stanice u VL ali iz teksta nisam shvatila od koga se očekuje ili „ko je kriv“ što ovaj prostor liči na sve drugo osim na autobusku stanicu? Kažu da je vlasnik zgrade bivši „Jugespres“ a da znatno vlasništvo posebnih delova objekta ima autobuski prevoznik „Sigma trans“ iz Kukavice, tj. Vlasotinca. Zašto ova firma nije do sada ili sada preuzela upravljanje ovim objektom?