Већ сам негде, у ранијим текстовима, спомињао своје прве сусрете са новинама. Веома млад, још у основној школи, почео сам, поред дневне штампе да читам недељник НИН. Поред свега – породице, улице, телевизије, књига…- сигурно је да су и новине утицале на обликовање моје личности, сигурно је да су оставиле траг у начину на који разумем и прихватам свет око себе.

Данас, дневне новине, готово да су све попримиле таблоидни облик, сензационализмом  се долази до нових муштерија, а вести су готово пресликане. Ако би на страну ставили политичко-навијачке страсти, једно те исто. Ипак и као такве, када се разгрне тај „сладолед за децу“, могу се наћи квалитетни текстови.

Некада је свака новина имала свој печат, и исте теме су мирисале другачије. Можда је тада било бољих новинара, можда сада тираж тражи шунд, није ми намера да поредим ни квалитет ни квантитет доносиоца вести, онда и сада. Одувек (од како су настале), новине су играле значајну улогу у људским заједницама. Ма колико нека вест изгледала невероватно, неко је веровао у њу, док, ма колико би нека вест изгледала реално, било је скептика.

Уласком компјутера у наше животе, појавом интернета, и новине су морале да се прилагоде новонасталој ситуацији. Папирни тиражи су падали, а борба за опстанак настављана је на електронском небу. Спонзори би плаћали више кликова, а привлачење истих превазилази стари начин продаје на киосцима или ћошковима. Доћи до новца помоћу вести, сада је магија.

Као и у сваком послу, и овде су остали они најупорнији, најистрaјнији и најквалитетнији.

Чим сu новине прешле на језик „0 и 1“, и моја маленкост је скоро престала листати папир.

Интернет, хтео то неко да призна или не, преузима примат у свему што се дешава око нас. Утицај је огроман, и како пристижу нове генерације, он још увек расте.

Огроман колач у том утицају одлази друштвеним мрежама.

Генерално, кажу да је тешко разумети некога рођеног деценију пре, оне млађе још мање. Игром случаја, што на послу, што у фудбалском клубу, сусрећем се са малом децом, оном старијом, омладинцима и младићима спремним за женидбу.

Посматрам их, као и своју децу, и одлично разумем начин на који добијају и обрађују информације. Што су млађа, припремају их за поједностављење ствари. Више не морају да се помуче ни за шта – вести, снимци, слике – све се отвара само од себе. Све на дохват руке, све до скоро.

Од скора, од спомињаних новина са почетка текста, дели их један клик. Клик који је за њих велика препрека: један клик који би могао да им донесе нешто, за њих је вишак, један клик, кључ од делића слобода, бачен је преко рамена, тај један клик, иако га има, за њих као да не постоји, неће га нико тражити.

Зашто је то важно и какве то везе има са новинама?

Тешко је разумети, они мојих година, или старији, већ имају рутину и мала промена у долажењу вести до њихових глава, неће променити ништа. Баш зато, и не могу схватити оне млађе, оне који се не крећу ван друштвених мрежа, не могу разумети да су млади људи, ионако одаљени од књига, одаљени од квалитетних информација, сада осуђени на један уски круг познаника који баратају истим догађајима.

Млади – из њиховог угла ово је можда и „спас“. Смањење времена између лајкова, разлог да се чешће „друже“.

Верујем да нисам једини који разуме озбиљност оваквог једног експеримента. Верујем да постоји доста њих, али… Сетим се свог упрошћавања, сетим се упрошћавања других. Сетим се тог цивилизацијског рикверца док су они који разумеју ћутали.

То труцкање уназад, склањањем вести из видокруга, добија нагло убрзање. Оно што ме брине, највише ћуте они којих се то највише и тиче. Саме медијске куће.

Једино што смо могли прочитати је да ће се вести вратити уколико направимо тај један клик. Шта је то, зар се тако брани егзистенција, зар се тако брани слобода? Обичан мук.

Наставак традиције ћутања, савијања главе.

Живим у граду са дугом новинарском традицијом. Тако нешто сигурно заслужује једну велику публикацију, али не бих о томе сада. Савременик сам великим новинарским именима: Љиљана Стојановић, Милица Ивановић, Братислав Илић, Срђан Стаменковић…Доста је и писаца који учествују у креирању многих наших издања и иако нису изворно новинари, деле њихову судбину.

Ово што се догодило, осакатило је локалне портале. Осакатило је и оне веће, и иако ме је за њих брига, брине ме што не реагују.

У Енглеској, земљи која се везује за појам демократије, земљи где се овај експеримент не дешава, осуђен је у свим медијима. У Гардијану је насловљен као катастрофалан, док су га новинари описали као огромну опасност по демократију.

Новинарска буна јавила се чак и далекој Гватемали, која дели нашу судбину. Да, свест новинара у Гватемали је већа него оних у Србији, него оних у Лесковцу.

Хоће ли побројани новинарке и новинари, и они који су се осетили прозваним коначно, бар једном победити баштину тишине, и бар једном дићи глас против нечега што ће нас отупити (да, овакви кави смо сад, може још горе) као народ?

Флоскула о непостојању слободе медија у Србији је обична будалаштина, а доказ за то су управо они, њихови медији и њихови текстови. И, знају много боље од мене да ће нас овај клик удаљити од демократије, много више од било каквог пројектног финансирања.

Питам се, да ли могу изаћи из свог конформизма(колико год мали он био), могу ли се погледати  међусобно у очи и дићи глас који ће покренути лавину!? Покренути лавину и зауставити ову глупост. Они, јер нема ко други.

Питам се, могу ли прећи преко сујете, разлика, могу ли окупити пријатеље из других градова!? Питам се, јер морају!? Морају!

Можда то што су преживели први удар држи у њима искру да се могу извући,  али, нека добро знају, тренутно их не читају ни њихова рођена деца и унуци. И, биће све горе и горе. Ето, тол’ко!