Milutin Nikolić živa legenda FK Vučja i  FS Jablaničkog okruga

Beograđanin život podario fudbalu i Vučju

Beograđanin život podario fudbalu i Vučju
Podeli:

Kada je davne 1967. godine uprava FK Dubočica Leskovac odlučila da Milutina Nikolića uputi na kaljenje u obližnji  FK Vučje, niko, pa ni sam Fute kako su ga prozvali Vučjanci, nije sanjao da će on tu provesti pola veka, u sredini gde se fudbal voli više nego u svetskim fudbalskim metropolama.

Klub je doživljavao uspone i padove, jedni su odlazili, drugi dolazili jedino je on bio i ostao konstanta u maloj varošici.

“U Vučju sam se zaljubio i oženio sa mojom Julijanom sa kojom smo iznedrili  troje dece. Posle 4 godine prestao sam da igram i od 1970. godine do dan-danas sam u klubu generani sekretar. Prošle su selekcije igrača, njih oko hiljadu i više, koje sam ja registrovao. Svi su dolazili i odlazili ja sam ostajao i kada je bilo teško i kada je bilo lepo u njemu”, premotava za Jugmediu svoj fudbalski život ovaj legendarni sportski radnik.

Jedina bol stoji na srcu što je sudbina pre nekoliko godina bila surova prema njemu i njegovoj vernoj senci u klubu, Lazaru Kociću, razdvojivši ih zauvek. Bio je to čovek sa kojim je delio sve,  i radost i tugu i uspone i padove

Priseća se 1997. godine, krunskog uspeha FK Vučja,  kada je pod vođstvom predsednika, pokojnog Krste Stojanovića, klub upao u tadašnju Drugu ligu. Tada su izgrađene tribine, službene prostorije i restoran, ono što nisu imali i mnogo veći klubovi.

Pet godina smo bili čanovi Druge fudbalske lige i tada sam se osećao najbolje u životu. Odlazak Krste Stojanovića iz kluba i dolazak nekih drugih ljudi koji nisu bili upućeni u svet fudbala, i klub je počeo da tone sve dublje i dublje. Na kraju smo završili tu gde smo i sada u Jablaničkoj okružnoj ligi, gde FK Vučju po, pre svega, infrastrukturnim objektima, nije mesto”, smatra popularni Fute.

Milutin Nikolić sa predsednikom kluba Sinišom Stojanovićem

Zahvaljujući sponzorstvu ljudi iz dijaspore, a reč je pre svega o čoveku iz okruženja koji živi i radi u Fransuskoj, klub je počeo da se oporavlja. Uspeli su da dovedeu Partizanove i Zvezdine seniore, formirali mlađe selekcije, pa i ženski fudbalski klub. Sada su seniori FK Vučja na drugoj poziciji na tabeli Jablaničke lige sa relanim šansama da se domognu zonskog stepena takmičenja.

U ovom trenutku mi je želja da se domognemo  Zone  tamo gde nam je i mesto. Verujem da će mi se ta želja ostvariti i tako donekle zaboravim sve padove. Nikako ne mogu sebi da poverujem  da je moj klub došao do ovoga. Do toga je dovela teška matrijalna situacija u društvu. Kada smo počeli da tonemo svi su nas zaboravili. Slobodno mogu da kažem da sam uz pomoć dva čoveka iz obižnjeg Strojkovca – Vukovića i  Stojanovića, uspeo da spasem klub od gašenja”.

Milutin Nikolić je rođeni Beograđanin

Ne kajem se što sam zbog fudbala ostao da živim ovde a ne u Beogradu jer sam rođeni Beograđanin, jer mi je ova sredina ostala u srcu i ovde ću ostati i uvek ću biti uz klub”.

Na pitanje koji su saradnici ostavili najdublji trag u svom poluvekovnom radu izdvaja tri osobe – trenere Stevicu Jankovića, Bugarina  Todorova i  pokojnog Lazu.

Od lokalne vlasti ne očekujem puno s obzirom da su nam za godinu dana dali svega 60.000 dinara i svrstali nas u grupu timova koji nemaju ovakve uslove kao što mi imamo, tu pre svega mislim na infrastrukturu

Radio sam i sarađivao sa mnogim trenerima koji su vodili ovaj klub, ali niko nije bio kao Bugarin Todorov i Stevica Janković iz Leskovca koji su sve što su mogli da učine za ovaj klub, učinili su dobro. Bili su zapaženi i po radu i po ponašanju i disciplini koju su imali u klubu. A moj najbliži saradnik Lazar Kocić mi je bio desna ruka. Godinama smo radili u klubu. Njega ne mogu nikada da zaboravim i mnogo me je pogodilo to što me je iznenada napustio”.

Stigle su nove generacije, nove nade, pa je Milutin Nikolić sada ponosan na stotinak registrovanih igrača i igračica svih selekcija, od petlića do seniora.

“Imamo dosta talenotavane dece i možda će neko od njih uskoro zaigrati u nekom od timova saveznog ranga takmičenja. Da moj klub naredne godine postane zonaš a ako može u dogledno vreme i srpskoligaš. Očekujem da se još pojave ljudi koji vole fudbal i doniraju, da finansijski još ojačamo”.

Sa Milošem Šestićem

Na kraju smo popluarnog Futeta, koji je odavno zakoračio u sedmu deceniju života, pitali dokle će još ovako biti marljiv u klubu?

Možda je i vreme  da se povučem, da umesto mene dođe neko mlađi. Nažalost,  tavog još uvek nema. Sve dok mogu, a verujem da će me i zdravlje poslužiti, neću se predavati. Jer FK Vučje je klub za koga sam živeo i živeću dok mogu, a ovi mladi ljudi me čine još vitalnijim”.

Vukašin Stevanović


Podeli:

Gospodin čovek, zasluženo se piše o njemu,50 godina vernosti je za svaku pohvalu,dolazili su i odlazili igrači,uprave,treneri ali je FUTE uvek ostajao.Bilo je i uspona i padova FK VUČJE ali je svake naredne godine ulazio sa ambicijama da bude bolji …najbolji…FUTE SREĆNA GODOŠNJICS I DA DOGODINE TO PROSLAVIŠ ULASKOM U NFZ.

50 godina vernosti i lopovluka. Ne znam ko vise krade u tom klubu, trener ili Fute. Da nije njih dvojice, gde bi nam bio kraj! Svaka cast Sinisi, nema mrlje!

Svaka čast tebi i Siniši,od kada je Siniša Stojanović predsednik klube,klub je oživeo,čovek se tvrdi,voli svoj klub i svoj kraj u kome živi.

Nekulturan covek. Iz iskustva.

MIslim da se vec 30 godina kaje sto se nije vratio za Bg…

Kako ja znam covek je iz Grdelicu a zaboravili su Gislu legenda fk Vucija

Laza