Borba za spomen-sobu Branka Miljkovića

Borba za spomen-sobu Branka Miljkovića
Podeli:

 NIŠ  (izvor Večernje Novosti) – U Odboru za obeležavanje 80 godina od Miljkovićevog rođenja, obećavaju da neće odustati od ideje da se otvori spomen-soba u kući gde je pesnik živeo.

ZA manje od dva meseca izložbu “Branko Miljković, poezija kao sudbina”, Narodnog muzeja u Nišu, videlo je više od 3.000 ljudi. Sugrađane jednog od naših najvećih pesnika, međutim, brine mogućnost da se njegova bogata zaostavština, trenutno izložena u Galeriji “Sinagoga”, ne vrati tamo odakle je došla – u muzejske magacine, daleko od očiju javnosti. U Odboru za obeležavanje 80 godina od Miljkovićevog rođenja, obećavaju da neće odustati od ideje da se otvori spomen-soba u kući gde je pesnik živeo.

U kući u Ulici Ljube Didića 9, koja je pod zaštitom kao spomenik kulture, Branko je živeo od 1934. do 1953. godine, a njegovi roditelji Gligorije i Marija, prodali su je tri godine kasnije, porodici Ranđelović. Vlasništvo nad kućom nikada nije bilo sporno, ali se poštovaoci Brankovog dela nadaju da bi mogli da postignu kompromisno rešenje sa vlasnicima.

SABRANA DELA – ZA sada je izvesno izdavanje Sabranih dela Branka Miljkovića 2014. godine, u saradnji sa “Službenim glasnikom” – ističe Mile Ilić, predsednik Skupštine grada, dodajući da nije zadovoljan brzinom rešavanja u vezi sa sudbinom pesnikove kuće.
– Zdušno se zalažem da rodna kuća bude otkupljena i postane spomen-kuća.

– Na prvoj sednici odbor je imao stav da se otkupi njegova rodna kuća od dugogodišnjih vlasnika, a bilo je predloga i da se zakupi na određeno vreme – kaže za “Novosti” književnik Vidosav Petrović, predsednik Odbora. – Nije još obavljen konkretan razgovor sa vlasnicima, pa nije isključeno da pesnikova zaostavština koja je poklonjena muzeju bude na nekom drugom mestu, dok se ne postigne dogovor, ili da to ostane zadatak nekim budućim generacijama.

Jedna od mogućih adresa spomen-sobe mogao bi da bude prostor bivšeg Oficirskog doma, koji je pripao muzeju na pet godina. Piščeva zaostavština, koju su pre 40 godina roditelji i brat Dragiša dali muzeju, do pre tri godine bila je u spomen-sobi u zgradi Arheološkog muzeja, koji je renoviran. Prvi put je skoro u celini mogla da se vidi na izložbi koja će zbog interesovanja najverovatnije biti produžena i u decembru.

Do 2014, kada se obeležava jubilej pesnikovog rođenja, njegovi rukopisi, pesme, knjige, sabrana dela, prevodi, lični predmeti i nameštaj iz sobe imaće svoju adresu, obećavaju nadležni. Privremenu ili konačno, znaće se uskoro.


Podeli:
  1. Pismo Branka Miljkovića prijatelju Petru Džadžiću:

    „Dragi prijatelju,

    ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih „Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik“. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

    Želi ti sve najbolje Branko

    P.S
    Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
    Ponoć je. Dovidjenja.
    Branko
    Bjankinijeva 11
    Zagreb“

Comments are closed.