Kasno sam ušao u autobus. Unutra je već napravljen red, nerazuman na prvi pogled. Sve je rasklimano, gužva, galama, svako priča za sebe. Gledam kartu, gledam ljude, tražim svoje mesto. Nema brojeva, nema ni sedišta.

Kod mesta namenjenog vozaču vidim merdevine, polomljene. Iznad, na spratu, šofer. Potpuno sed čovek, vitalan za svoje godine. Za plafon zakačena zastavica, sa grbom Mančester Junajteda. Zovem ga, ne okreće se.

Na trenutak, pojavi se još jedna silueta, ne videh čoveka, ali u obrisu senke, kao da je nosio veliku šahovsku figuru. Počeše da pričaju nešto. Načuljih uši.

– Šta radiš više? Imamo novog putnika, pobrini se za njega! –reče šofer.

– Čuvam, ako ih ne unesem, sve će ih pokrasti – drugi čovek mu odgovori.

– Pusti figure, bitan je autobus – nastavi šofer.

– Ma ne mogu više -odgovori mu.

– Što, pa ko te tera da radiš tamo, ti si genijalac? –opet će šofer.

– Ne pričam ti o svom poslu, avtobus se kaže, nauči više sam – dobija odgovor.

– Aftobus valjda – promrmlja sebi u bradu.

Nakon toga, ču se lavež, pa nastade tišina.

Trebalo mi je neko vreme da pohvatam stvari. Sve što smo radili, odražavalo se na vožnju. Gume su pumpane tugom. Tu nije bilo promašaja, tvrde ko kamen. Kad prođemo preko špenadle, odvale nam se bubrezi. Pesmom smo prizivali destinacije. Čim bi se osmeh prolomio, stali bi.

I tada, samo tada, okrenuo bi se onaj gore prema nama, sa ljutitim licem, ne govoreći ništa. Sve je bilo jasno. Slabi su prvi prestajali i sve tako dok ne stignu do mene.

Čitajući između redova, nevoljno sam ispratio druge. U početku, niko nije pričao sa mnom. Sve dok se odjednom sa sprata ne spusti novo lice. Nije mi se svideo na prvi pogled. Bio je stariji od mene, ali ne toliko da kažem da je mator.

Predstavi se, pa me napade. Nisam mu ostao dužan. Nestao je ubrzo, ostao mi je utisak da smo obojica imali još što šta da kažemo.

Posle tog događaja, svi putnici su me drugačije gledali. Od malog sa palube, postajao sam oslonac grupe. I pored poverenja koje sam stekao, nisam uspeo da ubedim ostale da krenemo na gore.

S vremena na vreme, osoba sa kojom sam se raspravljao, dolazila bi dole, svaki put sa sve pomirljivijim tonom. Dobijao sam informacije o spratu i delio ih sa drugima. Ljudi su polako omekšali. Neki su mi čak dozvoljavali da im stojim na ramenu.

Još uvek nisam bio dovoljno visoko, ipak, puno toga sam mogao da vidim. Dosta likova. Katarina, Bjanka, Petručio, Lućenco prave ludnicu na sceni. Malo dalje od njih, moderan život uništava snove zaljubljenoj Dorotei. Levin je srećan, dok Vronski tužno gleda ka podu. Bonaparta štuca, razgovor vode knez Vasilije i Ana Pavlovna.

Vraćam se dole, objašnjavajući šta sam video. Svi me gledaju bledo. Postajem dosadan, moram da promenim ploču.

Ponovo se penjem. Tražim nekog koga ću lakše predstaviti. Primećujem Haklberi Fina, savršen je, još sa visine im pričam o njemu. Konačno pozitivne vibracije. Tu je i brka, Alkibijad, nešto piše. Jedva se suzdržavam od smeha dok pričam masi.

Nisu svi uspeli u tome.

Razvukoše osmehe, stade autobus naglo. Padoh dole, okrenu se šofer, pogled pravo u mene. Uzvratih. Što sam ga duže gledao, njegov je sve više i više skretao ka drugima.

Svestan situacije, glasno je vikao, po prvi put od kada sam ušao. Nismo ga sve ni razumeli, ali se nisam uplašio. Čekao sam pravi momenat da se popnem gore. Zajecaše pojedinci, čuo se vazduh kako dolazi do guma.

Dok je On hvatao volan, zaleteh se, odskočih od ramena jednog putnika i uhvatih za pod sprata. Visio sam tako neko vreme. Odnekud, pojavi se pružena ruka, poznati lik, povuče me na gore. Pored njega žena. Nije mi odmagala. Mučila je neka njena muka. Opet, imala je nešto u sebi, nešto što je odvajalo od drugih koje sam sreo.

Lakog pera i nemirnog duha, pomazi me po glavi i pusti da prođem dalje. Videh i one šahovske figure. Čovek ne beše tu. Ostadoše samo njegove reči. Gomila njih. Dovoljno da se prosipa kroz ceo put.

Stigoh do cilja.

– U čemu je problem? – upitah.

– Izlazi napolje! – dobio sam odgovor.

Uhvati me za revere i poče da vuče prema izlazu. Nisam se previše opirao, stariji je čovek. Izlazimo zajedno. Gledam u onaj autobus, pomalo je prašnjav.

– Imam kartu! – rekoh.

– Ako imaš, vozi se dole i ne talasaj! – nastavlja u istom tonu.

– Moja je za gore – opet ja njemu u oči.

– Dok sam ja šofer, ti se gore nećeš voziti. Tačka! – bio je odlučan.

Video je kod mene nepokolebljivost, znao je da se neću povući, ponovo me uhvati, ovog puta počesmo da se rvemo. Udarismo zajedno u autobus. Obrisasmo onu prašinu. Neka slova stajaše iza nje. Bleda su, stari je ono bus, čitam slovo po slovo.

Piše J-U-G-M-E-D-I-A.

Da skratim priču, naiđe gazdarica i razdvoji nas, pa odvede do nje u kancelariju. Reče da slobodno mogu da se vozim gore. Čudno mi sada, onog šofera viđam stalno dole. Nosi masku. Pomaže li, odmaže li, nisam pametan!?

Znam da i pored svega, verujem u njega. Kad mu se Jang upali, može nas odvesti i do nebesa, ta druga strana, tamna, svi je mi imamo, dole mu nije mesto.

Tamo više ne idem, ne što sam se uobrazio, nego što sam popravio one merdevine, pa svi mogu gore.