ДАМАР

ДАМАР
Podeli:

Како старим, бавећи се активностима,  које ми из садашњег угла, изгледају као озбиљне, схватам  да све што сам волео док сам био млад, све што ме је чинило срећним, губи тежину. Оно што ме је испуњавало, отишло је на крај реда.

Гледање уживо, великих сопртских догађаја, некада – испуњење сна. Од неколико десетина годишње, дошао сам на свега пар њих.

Када год сам у могућности, водим и сина са собом. Навијам за Црвену Звезду, и на утакмице омиљеног клуба, увек одлазим у коп. Често, нарочито ван Београда, добијам упозорење од органа реда, да не уводим дете на трибину где су навијачи. Реакција полицајаца је добронамерна, и дешавало се да буду врло, врло непријатни према мени као неодговорном родитељу. Нема критике упућене њима због тога, знам и сам, због искуства која имају, живот детета им изгледа превише драгоцено само да би неки ћале испунио свој мерак.

Мени, додуше, то и није толико битно, пре ће бити сину.

Дуго сам се преко интернета бавио спортском статистиком. Тамо где су „цигани“, јесте ризично, али у мери у којој је и свака друга ситуација, чак и мање. Више шансе да се повредите имате у саобраћају, или код куће несрећним случајем. Исту количину адреналина нећете добити нигде. Толико о оправданости, тачка.

Иако и сада учествујем у целом перформансу, више сам посматрач, волим да се „одаљим“ и да, као са стране, посматрам младеж. Попут најустројеније војске, готово хипнотисани, сви као један, имају свој став, живе своја убеђења. Не само на стадиону, тамо најмање.

Љубав према мајци, отаџбини, клубу, код већине – исконска и чиста. Одатле је персонификована ка свему ономе што штити основну ћелију сваке државе – то што клинци воле или не воле, колико год некоме било тешко да  схвати, окренуто је ка томе да сачувају  породицу. Можда и греше, вероватно, али немају никакву звезду водиљу. Готово све што имају је љубав, љубав са којом је лако манипулисати- а од љубави до мржње, танка је линија.

Тема о навијачима са стадиона, многима изгледа занемарљивo, али, велике промене почињу управо тамо. Распади земље, промене режима, главни aктери су тих „1300 каплара“. Данас је још израженије, јер путем интернета и друштвених мрежа, чак и они који не иду на утакмице, добијају јасне инструкције. Данас су навијачи скоро сви.

Шта је то што их највише тишти? Сметају им други навијачи, сметају им хомосексуалци, нације са којима смо у прошлости водили ратове, полиција, УЕФА, смета им Хашки трибунал, међународна заједница, питање Косова …

Затровани мржњом, од оних који очекују да им наша деца испуне циљеве, великом брзином се удаљавају од жиле куцавице коју носе у себи. Затровани мржњом, не схватају, највећу штету, својим делима, праве својој земљи, својој породици.

Не само основној, него и породици коју требају створити сами. Затровани мржњом, касно сазревају и губе најважнију битку, губе сврху свог постојања – не усуђују се да на време уплове у брачне воде, не усуђују се да направе мирну луку, не осуђују се да створе себи обавезу више – бар три.

Дотаћи ћу се једног питања које је последњих година увек актуелно, а умногоме се уплиће у животе младих људи. Српско Косово. Читао сам на страним порталима разне анализе војних главешина, и америчких и руских, како је Србија „изгубила“ Косово. По некима, највећа кривица иде полицији – није на најбољи начин контролисала саобраћајнице кроз које су готово несметано пролазила  опасна лица албанске националности и оружје које су користили терористи. По другима, кривица иде народу који је немилице продавао имовину, куће и станове (чак и оне који су бесплатно добијени за мотив останка). По трећима, лобирање албанаца у америчком конгресу,  још од седамдесетих прошлог века, тамо где минут кошта милион долара, главни је разлог губитка.

Све су то јаки подстицаји који су довели до данашње ситуације, и сваки од њих је могао да ми одвуче пажњу и угради коначан суд. Сваки, да нисам одглледао једну емисију, пре десетак година, на РТС-у. Гости су били чланови МЕНСА клуба из Србије, међу којима бих издвојио Уроша Петровића; он је по њиховим тестовима важио и важи за једног од најпаметнијих људи у Србији, а и у свету. Иначе, Урош Петровић је свестрана личност, која је поред других занимања и писац, чија дела сем деце свакако залужују да их прочитају и они који ће их васпитавати.

Када је водитељка, између осталих питања, упитала Уроша шта се десило на Косову, добила је одговор „Врло просто, еволутивна интелигенција. Ми, једно или двоје, они петоро, шесторо. Помножите то на један дужи период од тридесет или четрдесет година и видећете колика је предност у броју становника… „.

Добра ствар што се Косова тиче је да су ретка места где имамо позитиван природни прираштај управо тамо, а да Албанци полако губе ту битку.

Што се остатка Србије тиче, битка је одавно изгубљена! Или није!?

Сећам се великог транспарента на северу „Бебе нек се рађају порука је севера, нећу да Србија буде земља пед..а“. Након што су Делије кажњене од стране УЕФА због вређања ЛГБТ популације, север је затворен и следећи меч на Рајку дочекале су на југу. Уследио је нови транспарент „Бебе нек се рађају порука је југа, нећемо да Србијом влада бела куга“.

Нажалост, доминантна порука није уперена ка рађању деце, није, иако на први поглед н изгледа тако. Игра речи са чикама из европске фудбалске организације – обично надмудривање.

Штета, јер кључ, поготово у другој поруци, отвара све браве, и у рукама је људи који су је развили.

Штета, јер оно што ће да покрене Србију нису капитални пројекти, нису коридори ни нерешена политичка и друштвена питања, оно што ће да покрене Србију, дамар – то је треће дете.

П.С.

Замолио бих све који су прочитали текст, било да им се свиђа или не, да не настављају даље читање. Ово се односи само на оне који су тражили одговор – уредницу и „уредника“.

Слободно могу да ти се обратим са ти, јер те сматрам пријатељицом, дакле, Милице, када је дотични у сличном маниру, као што је урадио то у последњем тексту, хтео да извређа једног новинара због лесковачке шајкаче, текст на Југмедии му је био забрањен. Он је тада прелетео код конкуренције. Нећу те подсећати шта је било после тога, ко те је вређао а ко бранио. Не постоји особа на нашем подручју која, од тебе,  зна боље да чита оно између редова. Неће ти ова реакција донети ни више комнтара ни већу читаност. Хвала.

За дотичног – када је у НИН-у покојни Александар Тијанић писао одговор Беби Поповићу, назвао га је лакираном бубашвабом. Сако од твида, додуше, не може никако да изгледа лакирано, једино да га куче баш излиже, па док је свеже. Наравно, као локал патриота, и лош ђак, нећу преписивати из београдских медија, држаћу се нашег града, ма нашег портала. Само ћу звучати више проевропски „Јебах ли Вас ја, изузетни професоре, па дознасте -док нежно дахтасте на грудима мојим – која дужина Црвеног Бана најбоље пасува вашој гуѕици, па опет долазите по још“.

Извињавам се свим пристојиним људима, али сам у животу научио да се према људима који вас омаловажавају треба односити реципрочно, и мало јаче. Тако једино разумеју.

Иначе, данашњи „Радан“ је више кафанче, и не долазе естрадне звезде, већином фудбалски радници и један Шимпанза.


Podeli:
  1. Gde mi nestade komentar?

Comments are closed.