Dani su isti

I, evo, u subotu uveče, na kraju godine, pokušavam da svedem račun. Setim se: bolesnih, gladnih, onih bez zagrljaja, neobrazovanih, nekulturnih, nasilnih, ugnjetavanih, nepravednih, samih, u tuđini, ljigavih, plašljivih, ulizica. Setim se - i svi mi budu u istoj korpi. Onako, nosim je kroz prošlu godinu, nosim je pa mi otežala. Teža nego ona prethodna. Nije prošao ni minut, već me žuljaju ruke.
Dani su isti
Podeli:

Od kada se u ljudima pojavilo prvo zrnce kulture, od kada su počeli prilagođavati svet sebi u većoj meri – javljala se potreba za završenom pričom. Iako se istoričari uglavnom vezuju za kalendare, traže one najstarije, nisu kalendari ti koji su odredili početak Nove godine. Možda su je definisali, postavili pravila, ali ljudi, oduvek – traže novi početak.

Sunce je odvajkada izlazilo i zalazilo. Dnevna rutina je brzo savladana, poslovi su završavani od jutra do mraka. Od najranije globalizacije do danas, prošlo je mnogo godina, suština nije promenjena. Dani su isti. Od mišića do programerskog znanja – ista su pravila – preživeti. Raditi od jutra do mraka. Čak i oni najbogatiji, i oni moraju dati sebe, moraju se trošiti. Samo oni sebični, najsebičniji, samo oni nemaju potrebu za završetkom. Samoljubivi ne žele da se stanje ikada završi. Svi mi ostali, jedva čekamo, pa i kada je dobro, nadamo se boljem.

Danas je fenomen Nove godine usađen u skoro svako čeljade na planeti. Ne padaju se sve istog datuma, ali im je cilj isti. Novi list. Za razliku od prošlosti, kada je čovek hteo prilagoditi vremenski interval svojim radnjama, da mu budu lakše, pogotovo za one koje su trajale više dana ili meseci, sada je u većem delu sveta sve prilagodjeno kalendaru. Za nas, onaj iz 2016. godine se završio, iscepan je i decembar.

Leskovčani su vredni ljudi, vrelog temperamenta. Ni mi nismo imuni na novogodišnje čari. Nova godina se, otkada pamtim za sebe, burno proslavljala. Doduše, taj temperament, nismo udenuli u temeljitost. Završni račun retko ko ovde radi. Valjda, mislimo da smo sa proslavama i paketićima sve završili. Biće bolje – djavola. Kakav je moj?

Nije nešto na šta bih bio ponosan. Iako sam vredno radio, iako sam uticao na druge, sve je to limitirano. Kada pogledam iza sebe, u ovoj godini, šta sam promenio na sebi, unapredio (a samo taj napredak može doneti boljitak i okolini) ne mogu se Bog zna čemu pohvaliti. Nisam postao pismeniji, nisam naučio da sviram, pevanje je na istom nivou, nisam naučio novi strani jezik, nisam ni moralniji, nisam inteligentniji – a po nekima ispade najvažnija stvar  – nisam napisao tekst kada je bio dan o ljudskim pravima (ovo će mi nekako dragi Bog oprostiti). Stagnirao sam. I, sve ono što mi se desilo, mogu reći da je prevazišlo moja delovanja. Imao sam tu sreću u životu da ljudi kojima sam drag i dalje veruju u mene, ulažu, i zato, i samo zato, živeo sam prošlu godinu iznad svojih mogućnosti.

Moja ulaganju su se proredila, pokušaji su postali češći. Verbalno sam izgledao dobro, ali ono pravo, dela, bilo ih je, ali nedovoljno. Bilo ih je dosta, ali kada se samo setim na izgovoreno, mogu lepo da pognem glavu. Naučio sam odavno da izgovori ne postoje, naučio da su prepreke deo svakodnevnice. Malo sam izlazio iz konforne zone. Poput nekog deteta, više sam uživao.

I, evo, u subotu uveče, na kraju godine, pokušavam da svedem račun. Setim se: bolesnih, gladnih, onih bez zagrljaja, neobrazovanih, nekulturnih, nasilnih, ugnjetavanih, nepravednih, samih, u tuđini, ljigavih, plašljivih, ulizica. Setim se – i svi mi budu u istoj korpi. Onako, nosim je kroz prošlu godinu, nosim je pa mi otežala. Teža nego ona prethodna. Nije prošao ni minut, već me žuljaju ruke.

Podvlačim crtu, gledam u brojke, šta da radim ne bih li bar nešto izbacio odande? Težak zadatak!!! Izgleda da ću još jednu Novu početi bez plana i programa. U debelom minusu. Sa verom u bolje sutra. Dovoljno? Nije. Nažalost, nisam više ni klipan da mi kada ostanem sam sa sobom, kroz glavu prolaze slike radosti i uživanja. Moja će deca sutra biti srećna, samo ako se svi oko njih isto osećaju. To što možda imaju dobru startnu poziciju, što su odmorna na početku trke, ne znači da će proći kroz cilj kao pobednici. A, proći će, jedino – ako ona moja korpa – ako sve ono što se u njoj nalazi, bude skoro potpuno ispražnjeno.

Plašim li se? Nimalo. Možda sam ja zaista loš, možda sam i bezvredan – proputovao sam sveta – ovaj grad još uvek ima ljude koji znaju da se postide. I, da, kroz taj stid porastu, da se izdignu iznad situacije, da kada podvuku onu crtu na kraju godine, možda i ne smognu snage da dočekaju dvanaest sati, možda se uspavaju bez večere, ali da, kada podvuku tu crtu, na kraju budu u plusu.

Dragi moji Leskovčani, pre svega vam želim da budete zdravi, da pucate od zdavlja, za ostalo, verujem, snaći ćete se mnogo bolje od mene – Srećna vam Nova 2017. godina. Dani će ostati isti, a mi?!

(Kraj)


Podeli:

Da svi budemo zdravi, srećni i slobodni, da se često setimo da izvan naše zen-bašte postoji stvarnost za koju smo takođe odgovorni i da ne zaboravimo da na svetu osim naše, postoje još neke jednako važne guzičice.
Tako se bolja godina ne čeka, nego stvara.

wpDiscuz