Imam i ja jednu priču. Ko miris detinjstva uvukla se u mene razdraganost zbog susreta sa njim, pa preti da izleti, a ja je stiskam pa ne dam da poruši ljudsko u čoveku. Ne znam da l se sećate koliko iskreno sa devet godina dete zna da oseća i da to otvoreno prikazuje? Bili smo sličnih godina, od iste bolesti pelcovani, spomenari čuvaju naša imena jedna do drugog.
Danas smo odrasli, ali retko ljudi. O da, odlazimo na posao, zarađujemo za porodični život, slovimo za intelektualce, šlepamo se uz narod i ide život.
Nedavno je oteo naše drugarstvo, poigrao se i razbio ga. Dugo sam plakala, tugovala. Nisam imala izbor, kao gosodin sa dunjama. Mada kad razmislim, mogla sam i ja ko on da gledam sebe i da krenem da povređujem druge, ali sam se zaustavila. Ipak, on to nije cenio nikako. Smatrao je da sam ga povredila što ne aplaudiram njegovom izboru druge osobe. A ja sam se obuzdavala opet, da ne vrisnem koliko je sebičan. Da, dopao mi se, ali istovremeno je imao igru i sa prijateljicom u poslu, a svoje životne izabranice nije hteo da se odrekne. I niko mu to tražio nije, sve dok se nije desilo da je počeo da uzima,grabi za sebe, hraneći svoju dušu, kradući energiju koju je nosio u svoj dom, pri tom ne mareći za potrebe žene koja je u sebi nosila devojčurka njihovog detinjstva. Kada se suprotstavila, jer nije više htela da je gazi i sakriva jer je imala priznate vrednosti, on je bio uvređen i ljut i drsko stao u odbranu svoje dunje kod kuće.
Zaboravio je samo jedno. Kada je dunju upoznao, bila je zrela i velika i nije imao šta da pokvari, rasturi iz njihove prošlosti. Kada je branio poslovnu prijateljicu, takođe nije lomio uspomene mladosti. Kada je malu devetogodišnju devojčicu ubijao, niko se nije osvrnuo da je uzme u zaštitu. Plakala je neutešno što joj je ukrao uspomene drugarstva u nepovrat, nešto što sa svima drugima nije imao. Odabrao je da stane u zaštitu odraslih žena, a nju tako osiromašenu za uspomenu ostavio samu, bez ičega, ikoga.
Čujem je kako i sada plače za njim. On ne shvata da odraslim ženama nije mogao uzeti snove koje sa njim nikada nisu imale. Kao zlo čudovište se stvorio niotkuda da uništi jednu divnu osobu sa iskrenošću deteta, nastavljajući da pohvaljuje lažni sjaj nepovređenih žena do sebe, sa kojima je izabrao da ostane i čeka starost.
Duša devetogodišnje devojčice još uvek luta izgubljena, nezaštićena, povređena ulicama grada. Tihi jecaj remeti tišinu kojom se razlevaju mirisi nekih sumnjivih zrelih dunja koje vrede samo nekom.

Osećam da je stvarno krasna dunja lepotica prava, da ima bujnu dugu kosu, svetle ili gar crne oči, divan alabaster ten, savršen profil, bez tamnih senki terakote pod očima što daju bolestan izgled(groblje neopojano što bi rekli bezobrazni Leskovčani), da je vižljava, dugonoga, da nije spalo ništa kod nje, ni spreda ni pozadi, da je tanana struka, ruke manekenske, hod lagan ko perce, okretna ko balerina, poletna ko lahor, nasmejana kao devojčurak, društvena svuda, ima je na fejsu otvorenom skroz da je vide i uživaju svi, vodi prepisku duhovite prirode sa pola grada, piše po portalima, telefonira svima, izlazi po kafićima, angaživana je politički, društveno, sprema po kući kao zmaj i svekrva je svuda pohvalila, gleda ti rođake i bdi nad njima, služi ti na ponos pa ste nerazdvojni, nigde ne ideš bez nje, prima tvoje društvo i gosti ih u kući i nisi je prevario, ili ti sve ovo lažeš u duhu umetničke slobode? A be ti li si? Lele, pa znamo ti ženu. Stvarno dunja, za na ormar, a može i u njega, bolje je.

Mogo bi ti stvarno da slažeš sve Leskovčane koji su na intelektualnom nivou tvoje dunje. Samo mene ne možeš, niti si smeo. Zašto ti je stalo do mog mišljenja? Zašto insistiraš da mene baš oduševiš? Znaš i sam da sam natprosečna i da kod mene nema mesta za pohvalu mediokriteta i ne odstupam od toga. Uživaj ti, ne mora i meni da se dopadne tvoj izbor. Ne pravdaj mi se. Imaš prava da nemaš ukus, da se plašiš da si sa kvalitetnijom, da ne smeš da je ostaviš od straha od njenih, da se plašiš da nisi dovoljno dobar za mene. Bez obtira na tvoje mane, zbog kojih si tu dunju izabrao, ja ti kažem da meni ne smeta ništa kod tebe. I lepo je kad imaš izbor, al ne zaboravi ja nemam komplekse pa kažem da sam ti izbor dala. Mene si odbio i ja to hrabro nosim. Zato ti je sve ovo bespotrebno, osim ako ne možeš bez mene, a tada moraš da odbaciš tu tvoju vranjsku dunju i uzmeš leskovačku.Šta da ti kažem, sem da ne mogu da ti dam i vreme i izbor. Izbor si imao, ovo drugo ističe.

Prelepo. Predivno. Alal vera Tvorcu.
Koliku snagu ima, sama posta Eridina jabuka.