ЏОНИ

ЏОНИ
Podeli:

Одувек сам волео животиње. Једна од ствари за којом сам жудео, била је и обилазак зоолошког врта у Београду. Поред тога што сам добро упознао све његове делове, и данас волим да прошетам тамо. Омиљена књига Аце, поред „1000 зашто, 1000 зато“ била је и „Енциклопедија животиња“. Ту своју љубав унео сам у живот породице, а како су сличну страст према животињама делили брат и сестра, много је кућних љубимаца прошло кроз наше животе.

Неизбежно, лепи тренуци које смо проводили са њима на крају би завршавали гомилом суза и туге. Када сам добио децу, већ сам имао мачора – Ћиру – брзо су се везали за њега. Као и он за њих. Ишао је са њима у шетњу насељем попут највернијег пријатеља, док их је из града дочекивао далеко од куће. Када нас је напустио, можда смо имали срећу да су деца још увек била сувише мала, па празнина није оставила неког трага на њиховој души.

Како су деца расла, жеља да добију пса била је све веће и већа. Бранили смо се папагајима, хрчком, међутим, на крају смо ипак попустили и кренули у потрагу за, тада још увек нисмо знали – Џонијем.

Жена је хтела нешто попут бишона, док су деца била за акиту.

Када се у низијским пределима употреби реч кер, обично се мисли на ловачког пса, пса обученог да проналази или гони дивљач. Моје село је Црвеника, и налази се на обронцима Радан планине. У том крају, реч кер, односи се на шарца који када легне на друм поред оваца, заузме га целом дужином. Односи се на пса који када устане и подигне реп, говором тела каже ко је газда. Газда, одан својој породици, вољан да погине за њу.

Дечија реч је победила и потрага за акитом је кренула. Брат од ујака има одгајивачницу у Шапцу, па сам одатле почео. Испоставило се да одгајивачнице имају и један колега са посла као и добар друг из детињства. На моју жалост, или боље рећи на срећу, све три одгајивачнице имају врхунске псе. Штенци коштају више од цене аута који вози просечан Србин. Колега је био вољан да скоро дупло спусти цену, па смо почели да размишљамо да се одрекнемо једног месечног буџета и деци испунимо жељу, међутим, морали би да чекамо још пар месеци.

Успут, прегледали смо све што смо могли да нађемо преко интернета. Оно што нам се свиђало од акита, а да нам је цена одговарала, било је јако далеко. За црв сумње, побринуо сам се када сам деци показао слике малих шарпланинаца из огласа. Није било ни скупо, ни јефтино, са папирима, очишћени од глиста, вакцинисани.

Сигурно и због тога што се потрага одужила, и што су псићи били у близини, деца су нас натерала да одемо да их видимо. Покварено од мене, знао сам да jе син већ купљен сликома, ћеркица је требала само да их види уживо. Биља је приметила то на самом почетку, али је још једном показала да је већи човек од мене и пустила да случајност буде сценарио смишљен у мојој глави.

Још један познаник је тражио шарпланинца да му чува плац, и у исто време када и ми дошао до дестинације. Дочекао нас је лавеж – импресиван мужјак који својом појавом доминира у односу на прелепу кућу и двориште. Излази омања женица и уводи нас у други део дворишта, одвојен од паса. Муж јој ради у иностранству, а она је остала „сама“ са паром шарпланинаца и седморо њихових штенаца.

Ушла је у гаражу и одатле, кроз друга врата увела малишане. Бацила је неколико шака гранула испред нас, призор је очаравајући. Деца су угледала највећег у групи и сви смо почели да га пратимо. Био је мирнији од осталих, ишао је полако, и није реаговао на позиве за игру.

Познаник, попут правог ветеринара, прегледао их је, рекао да су здрави, узео једну женку под мишку и завршио посао за мање од пет минута. Ми смо нашег малог џина посматрали још добрих пола сата. Одвојили га и ставили позади у ауто.

Седао је не померајући се, видело се да је уплашен. Следећих пар дана само се излежавао. Није реаговао на ништа што би обичног пса дигло и натерало да реагује. Прве две вечери преспавао је у шупи, а препород се десио трећег јутра.

Истрчао је баш онакав какав је и данас, помало незграпан, брз и само свој. Прихватајући нас, унео је у наше животе своју срећу. Тог дана, договорили смо се око имена – Џони – и поделили обавезе.

Деца су убрзо схватила да шарпланинац није пас који ће јурити лопту и изигравати кловна около на сваки миг. Било им је чудно у почетку, помало су се и разочаралa, али су из те његове својеглавости извуклa поуке за себе. Схватилa су да се не може њима тек тако лако манипулисати. Уз његову својеглавост очврснула су свој карактер.

Сваког дана је био све већи и већи. После пар месеци, ћеркица није могла да има контролу, али је и поред тога волела да га шета макар и трчала за њим сат времена. Није прихватао играчке које смо му давали, али је проналазио своје у папучама, патикама, ципелама, саксијама…Буђење дубоко у ноћ, тек да се јави познаниима, вредно је помена.

Навлачио је гнев Биље на себе, али му је суверенитет и даље био очуван. Ипак, временом, „омча око врата“, била је све ближе и ближе. Већ је био огроман, довољно да преплаши сваког ко би крочио у двориште.

Почели смо да размишљамо о томе да га повремено везујемо или да направимо бокс. Укључили смо и децу у разговор. Син, који се и највише везао за њега, није хтео да чује ни за једну од тих могућности. Једноставно нас је погледао и рекао „Како би било да ставите тај ланац мени на гушу“.

Иако веома добро знам да баратам аргументима нисам био ни близу да га убедим како је за све боље да му направимо бокс. Одложили смо одлуку. Син је свакодневно стрепео да ће се десити неминовност. На крају је пристао да га повремено везујемо, бар онда када су сами код куће. Мислио је да ће га бокс, заувек лишити слободе.

Сада има шест месеци, седамдесет сантиметара до рамена и тежак је попут џака цемента.

Поправљамо ограду испред улице и већ два дана га не пуштамо са ланца, сем у шетњу. И даље је пресрећан када нас види, али… посматрао сам га са спрата, преко прозора, док је лежао са шапом преко главе, оклемављеним ушима и без икаквог сјаја у очима. Стегло ми се срце, а син ми је у тим моментима, готово јецавим гласом, спомињао да пожурим мајсторе око ограде.

Ни повећана пажња, ни омиљена храна у неограниченим количинама нису поправиле стање- ЏОНИ је постајао „џони“.

Дубоко сам се замислио, колику би штету заиста могао да направи и да ли је ограничење кретања адекватан одговор. Не подноси мачке, што се тиче паса, комшијских, они са леве стране су му пријатељи, док оне са десне не подноси. Углавном, иако јако млад, сматра се вођом, увек реагује када се пас не потчини у његовој близини. Социјализован је са људима и не постоји шанса да их види као претњу. Ужива у својој територији, то му је светиња и не напушта је и када је капија широм отворена.

Сва та борба око Џонија, скренула ми је фокус на децу. Још увек је цео свет на њиховом длану. Препреке су им лако прескочљиве. Одрастају мишљу да је слобода идеал на који не сме да се удари. Реаговалa су одмах, иако нису осетила на својој кожи. Син је тек напунио једанаест, а ћеркица осам година. Требам ли их већ сада оптерећивати да су ланци живота много тежи и много краћи од оног Џонијевог?

Чекају их задаци и лимитирања, чекају их оцене и разматрања; надам се да ће бар окружење да буде онакво какво има њихов пас. Има „Џонија“који прођу боље, а, чини ми се, још је више оних других. На неке ствари неће моћи да утичу.

Можда сам само био преосетљив на дечију сажаљивост, можда нисам добро схватио израз „кућни љубимац”, можда заиста претерујем, али тај призор са прозора натерао ме је да озбиљније схватим одрастање своје деце и моју обавезу да их припремим за живот. Очас посла, судбина ће их одвојити од маме и тате и ставити у свет где важе другачија правила.

 

ПС

Нисам љубитељ европских филмова. Чак и они, који су ме привукли причом, са муком сам испратио. Ипак, то што нећу одгледати ни један на овогодишњем ЛИФФЕ фестивалу, не значи да филмови, а и људи који су учествовали у њему, не заслужују сву пажњу Лесковчана. Био сам на отварању, породично, и присуствовао догађају који на сваки могући начин одскаче од свега сличног што се до сада код нас дешавало; одскаче и од прошлих фестивала. Ћеркица је погледала  остварење „Узбуна на зеленом врху“ и сва усхићена сат времена укућанима препричавала дугодовштине. Сви који су учествовали у организовању заслужују један дубоки наклон, а Соња Цонић, сигурно, много више од похвале једног обичног колумнисте регионалног портала. Браво мајстори, свака част.

 

 

 


Podeli:

On je trebalo da odabere vas. :-)

ste kupili u Vinarce..prepoznajem detalje iz price. Neka vam je ziv i zdrav , lavez njegovih roditelja slusam svakoga dana ( veceri..).

wpDiscuz