NEKADA, ne tako davno, dok smo još uvek bili neodgovorni za svoje postupke, dok su roditelji (još uvek) vaspitno delovali na oblikovanje naše ličnosti, negde pred malu maturu,
onomad kada smo sve nestašluke pravdali radoznalošću, nismo bili svesni svoje živosti i energije koju smo posedovali, već smo radili ono što nam prvo padne na pamet, reagovali impulsivno, na keca, stalno imajući, na toj istoj pameti, majčinski prut koji je savršeno anatomski odgovarao našoj zadnjici i očinski kaiš ili par oktava dublji bas koji nas je opominjao i bio dovoljan da zauzda svaku ideju koja je pretila da postane pizdarija širih razmera, koja izlazi iz okvira dvorišta u kome smo odrastali.
Mnogi geniji su bili suzbijeni i nikada otkriveni iz navedenih razloga. Čovečanstvo, bar ovaj njegov deo koji naseljavamo, balkanski komad evro-azijskog kontinenta, ostao je uskraćen za „mali milion izuma“ koji bi mu olakšali život i premostili međugeneracijski jaz. Poslovična netrpeljivost između dece i odraslih vremenom bi prerastala u sistem u kome se znalo ko otkida šibu, a ko sa njom deli pravdu.
E, onda, nakon toga kada su videli da ta anarhija neće voditi, tamo gde treba, da ne kažem nikuda (mada nas dve decenije ubeđuju da znaju šta rade), „izvesne sede glave, čike u finim i skupim odelima“ su sele, dogovorile se i smisile termin hiperaktivnost.
Vaskoliki rod naš je mogao da odahne.
Ako je dete živahnije od lenjivca sa malih ekrana i ako radi na većem broju obrtaja od ručnog mlinca za kafu, automatski mu se prišivao termin hipersktivnog deteta. Bez razmišljanja, valjda je tako najlakše.
I sve bi bilo ok, da nisu pomodari počeli smišljati načine kako da decu leče od hiperaktivnosti. Kupovinom skupih igračaka anestezirali su potomstvo od fizičkih aktivnosti.
Pa su maženi i paženi postali razmaženi, a razmaženi hiperaktivni. Svaki nestašluk ili pičvajz koji bi napravili pravdaju hiperaktivnošću. Lakše je i manje boli. Od bacakanja po podu prodavnice dok se u korpu ne ubaci željeni artikal do pretnji telesnim samopovređivanjem do ispunjenja nekog većeg prohteva, ugradnja silikoniskih implatanata, kupovina skupih i brzih automobila, bez da se ima pojma o vožnji ili sličnih bedastoća koja ne priliče uzrastu u kome su.
Nemanje vremena za bavljenje decom mnogi pokušavaju kompenzovati kupovinom istog tog vremena, pa su se u eri modernih tehnologija, kako to visokoumno izvole reći, najčešće odlučivali za kupovinu računara.
A, nikako da ukapiraju da računar nije kliker i da se vreme provedeno pred istim ne računa u konačnom zbiru rubrike “vannastavne aktivnosti”.
U odsustvu vremena za decu, vaspitanje su prepustili masovnim medijima i “elektronskoj podršci” koji priliku da uništavaju esenciju svakog, pa i ovog našeg društva, nisu propustili.
Kao produkt svega imamo histerične roditelje i “hiperaktivnu” decu, jer je mnogo lakše naći razlog, opravdanje za svoje propuste, nego način da iste ne pravimo. Propuste, ne decu, decu treba da pravimo, svakako smo nacija u odumiranju i neću vas opterećivati belokužnim mislima i statistikama, dovoljne su kampanje koje se sporadično vode preko treš medija.
Da ne budem kao ostali kritičari iz fazona, jer je to kul, a i lakše je (verujte na reč) optuživati druge, jer nema bezazlenije pozicije od opozicije ( i u politici), ma kako to suludo zvučalo. Podsetiću vas na jednu (opet) narodnu poslovicu : “Lepa baba i mirno dete ne postoje.”
Slobodan Jovanović
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Gospodine Jovanovicu, odlican tekst. Meni licno je muka kad na roditeljskom razredni prica o nekom detetu üsiljenih roditelja, novokomponovanih parajlija (dok ne puknu) a onda ustane majka i, bas kao sto ste rekli, idiotluke svog deteta pravda hiperaktivnoscu. Pa, ovako gospodjo i svi slicni njoj, ajte vi vasem detetu pokazite neki zid, u vasem domu, u koji vase dete moze da udara glavom dok ne izduva tu njegovu hiperaktivnost pa ga onda posaljite u skolu.
Katastrofa. Može li još pe-čes kolumni da nam autor objasni šta je hteo da kaže. „Slobodane“, ja Vam iz najboljih namera preporučujem da se više ne brukate. Bolje nađite neki drugi hobi. Vezite goblene ili nešto slično.
Upravo razmišljam odakle kompetencija mizoginom autoru da piše o deci. Dete, baba, roditelji, to je, barem za mene, sveto trojstvo. I mi neko ko veruje da je pisanje pljuni pa zalepi plasira izreku “Lepa baba i mirno dete ne postoje.” (?!!) Tvrdi se da je izreka narodna, ja je, eto, nikada nisam čuo, a čuo sam svašta u životu. Dozvoljavam mogućnost da je autor teksta „izreku“ mogao da čuje u alkoholnim isparenjima nekog bifea ili od lokalnog mudraca ispred prodavnice gde se sobuva pivo i udaraju obavezni cajperi.
Meni su, eto, obe moje babe lepe, prelepe, kao što je, siguran sam, i urednica ovog portala lepa svojim unucima/unukama. Za razliku od jedne druge bake, koja je često na portalu i koja mi je više naporna nego nesimpatična. Pitam se koja je svrha ovakvih tekstova neevoluranih autora koji još nisu dostigli osnovni civilizacijski nivo i to pod pseudonimom i sa „pozajmljenom“ slikom? Popunjavanje rupa nastalih inflacijom „aktivnosti“ Tatka Na Opštinu? Nemate potrebe to da radite. Mi koji vas stalno čitamo imaćemo razumevanja i za „prazan hod“ portala. Jer ne dolaze svi ovde po zadatku niti zato što imamo višak slobodnog vremena tokom „radnog“ vremena u osmospratnici.
A hiperaktivnost, to neću ni da komentarišem.Svako ko nije budala već je odavno ukapirao. Ima mnogo roditelja čija su deca zbog „hiperaktivnosti“ na terapiji psihostimulansima. Ali ni to nije nikakva novost, jer kao što se je pre 100 godina „nestašnoj“ deci davalo malo čaja od maka ili rakija „da bi dete bolje spavalo“, danas istu takvu decu preuzima medicina i farmakomafija.
Iskreno i od srca, bez patetike, jasno i pokazno.
Tekst nije spektakularan jer je problem mnogo širi. Oštri komentari pokazuju koliko hendikepi iz detinjstva kulminiraju kad odrasteš pa kreneš da polivaš iz mrtve školjke anonimnog komentara.
Zar je neophodno pokazati prostakluk baš svakom prilikom i baš svakog uvrediti pa da se oseti olakšanje?