Kao aktivni konzument društvenih mreža, pasionirani čitalac svih novina i gledalac svih televizijskih emisija, kapiram kako su nam bre puna usta politike i onih koji se njome bave. Ono što pročitam, vidim i čujem i ono što se zaista dešava su dva paralelna sveta

Ljudi ne vakcinišu decu, oni koji su pregurali boginje i dogurali do puberteta imaju decu koja se slikaju kako konzumiraju drogu, vršnjačko nasilje je nešto kao „dobar dan“, porodična ubistva čini se više nikog ne potresaju, već su deo sumorne statistike, a ono o čemu se u ovoj (da oprostite na izrazu, ali nemam adekvatniji) „sjebanoj zemlji“ stalno govori su izbori i politika kao takva davno utemeljena na onoj narodnoj „Sjaše Kurta,uzjaše Murta“.

Svako iole tehnički pismen može da pogleda  na Wikipedii značenje reči „politika“. Pa tamo recimo može da vidi da politika kao takva označava prvenstveno društvenu aktivnost, koja je s jedne strane bitno vezana uz postojanje različitosti i konflikta, a s druge strane spremnosti na kompromis i konsenzus.

I … onda je mrmut zavio čokoladu u foliju ….

Ne smatram sebe pametnom do te mere da mogu suditi onima koji su osetili potrebu da kroz pomenutu društvenu odgovornost, kroz političko delovanje, učine nešto za pomenutu „sjebanu zemlju“, ali prosto ja te ljude ne vidim.Vidim samo glasno izgovorena obećanja, vidim potrebu da se manipuliše, vidim želju da se vlada, ali ne i potrebu da se menja.

Ove godine moje glasačko pravo je postalo punoletno. I kao takvo bi trebalo da bude odgovorno. Pre 18 godina glasala sam prvi put, u onom poletu kada nismo bili sigurni šta hoćemo, ali smo definitivno znali šta više nećemo. Danas mi se sve što ima veze sa politikom gadi. Dakle procenat gadljivih je sudeći po (ne)izlaznosti na izbore u ovoj zemlji veliki. I niko, ali niko se ne zapita u čemu je problem i kako da te ljude pridobiju kao svoje glasače, jer važniji su oni koji izlaze na izbore iako su svoj radni i životni vek priveli kraju ili oni jadni ljudi ucenjeni golom egzistencijom i borbom za minimalac koji ne prelazi 250 evra.

Mnogi moji prijatelji, tvrde da valja glasati jer to je nada da će se nešto promeniti, ja da budem iskrena više u promene te vrste ne verujem. Mislim da mi moramo da nađemo način da stvari menjamo na drugi način.

Moramo se izlečiti od politike, jer je to opaka bolest od koje ljudi obolevaju, a kako mi se čini i zarazno je. Vlada prava epidemija političkih znalaca koji prosipaju svoju pamet, na sve strane, a svakog meseca lupaju glavu kako da plate račune i nahrane porodicu.

Pustimo da se politikom bave oni kojima je to posao. Nagradimo ih ako dobro rade i kaznimo ih ako smo nezadovoljni, ali ne pričajmo o njima i pre i posle izbora i do sledećih izbora. Živimo u sjebanoj zemlji gde izborna kampanja traje non – stop.

Kao što rekoh nađimo način. Krenimo od svoje kuće, od svoje dece, od svojih kolega, od svojih roditelja i prvenstveno od samih sebe. Znam da zvučim kao priručnik za „samoizlečenje“, ali zaista je to jedini način. Samo takvi, iskrenih i časnih namera, bez političke pozadine možemo menjati svet.

Znate imena svih kandidata za gradonačelnika Beograda, iako živite u vukojebinama koje pošteno asfaltiranu ulicu neće videti još godinama, ali se pitam da li znate da je 250 mama uspelo da se ujedini i promeni zakon. Ne, one nisu političarke, one nisu zastupale ni vlast ni opoziciju, one su se borile i izborile za sve mame u ovoj „sjebanoj državi“.

Znači moguće je!

U međuvremenu dok mrzite jedni druge, jer ne zastupate identične političke stavove, da budem iskrenija iste političare, razmislite da li su oni vredni vašeg vremena, vašeg truda i vaše borbe za njih.

Što se mene tiče ja ću ponovo glasati kada na ovoj političkoj sceni vidim neke nove ljude, koji će se politikom baviti, a da im ni Kurta ni Murta neće biti koalicioni partneri, pa makar moje sada punoletno glasačko pravo tada ušlo u klimaks.