KADA lјudi kažu izviđaštvo, razne stvari im padnu na pamet. Obično se pomisli na šatore, na čvorove, na logorsku vatru i prirodu. Oni stariji se uz osmeh sete svoje mladosti, Titovih pionira i sletova, koje tako često mešaju sa izviđačkim uniformama.

Mlađi retko dele to oduševlјenje, pa im pomisao na spavanje u prirodi i palјenje vatre ne deluju tako inspirativno i zanimlјivo. Često se tu pojavi priča o bubama, o higijieni, o sigurnosti, a pitanja kao što su ,,Kako se vi kupate?“, ,,Jel lovite svoju hranu?”, i ,,Jel se skroz namokrite kada vam padne kiša?” su dosta česta.

Moram da priznam, i ja sam bila jedna od tih mlađih osoba. I većina pitanja se i meni vrzmala po glavi. Sve do mog prvog kampa, pre 5 godina.

Kako da vam objasnim zašto volim izviđače? Kako da vam dočaram osećaj kada shvatite da ste sami, u prirodi, sa još desetak osoba svog uzrasta, uspeli da napravite čitav mali grad i u njemu boravite par sedmica? Volela bih da možete da vidite i iskre vatre koje se dižu u noći, dok tišinu oko vas razbija samo loše naštimovana gitara i Lazin promukao glas dok peva Letnje kiše. Ili da osetite ponos dok na kraju dana spuštate srpsku zastavu, uz zvuk himne koji pevaju vaši drugovi.

Čak su i ustajanja u 7 svakog jutra podnošlјiva. Ili sakuplјanje drva za vatru, ili Banetov kupus za ručak četiri dana za redom. Ponekad je bilo hladno, a ponekad i pretoplo, ponekad si bio toliko umoran da si zaspao na stolu za vreme ručka, ili lјut što pereš pedesetu šolјicu za kafu, a sam ni ne piješ kafu. Ponekad si bio pun žulјeva ili mokar do gole kože, što zbog kiše, što zbog šale tvojih drugova.

Ali sve su to stvari kojih se uz osmeh sećam dok kucam ovo, a na sebi, sasvim slučajno, imam učesničku majicu sa Smotre izviđača u Šapcu.

Izviđači su za mene osmesi poletaraca i pčelica kada uspeju da po prvi put vežu čvor prijatelјstva na marami. Izviđači su za mene narandžasto-plava Zavičaj marama uprlјana od pasulјa jer ti je nepažnjom upala u tanjir dok si ručao. Izviđači su Merlindin napadan smeh, Bugi vugi igra u plićaku, ili pozdravlјanje japanskog prestolonaslednika zajedno sa još trideset hilјada izviđača iz celog sveta. Izviđači su i teta Danina kuhinja, Belocrkvansko blato, i osećaj da možeš da posetiš bilo koji grad u Srbiji i da će tamo da te dočeka osmeh prijatelјa koga si upoznao na nekoj od mnogobrojnih akcija ili smotri.

Izviđači za mene nisu samo šatori i priroda, niti su samo vezivanje čvorova. Oni su za mene osećaj zajedništva, drugarstva, dobrog raspoloženja. Kao što je Mika Antić rekao, izviđači su bela strana mladosti, nešto što formira i svest i savest, neka posebna toplina, neka lepa svetlost u očima. Izviđači su mi dali priliku da shvatim da za razumevanje nisu potrebne reči ili isti jezik, već često samo dobra volјa, za šta je dokaz moji starešina koji se ispričao sa pola učesnika smotre u Japanu, bez poznavanja i osnovnog znanja engleskog jezika.

Tako da, kada sledeći put odlučite da iskočite iz svoje sigurne zone i probate nešto novo, dajte šansu izviđačima. A izviđaštvo će vas desetostruko nagraditi. I ako se bube urote protiv vas, ili vam vremenske prilike ne idu na ruku, ili ste ostali bez rezervnih čarapa ili vam fali baterija na fonu, a vi se setite mene i ovog članka i počnete da me psujete i pitate se šta vam je to trebalo u životu, ne brinite. Oko vas će biti desetak lјudi volјni da vam pomognu, i učine vaše prve izviđačke korake nezaboravnim. U sigurnim ste rukama, i u sigurnom društvu. Izviđačkom.

Izviđački pozdrav od Mile Đorđević  iz  OI ,,Zavičaj 1093” iz Vranja

Ovaj tekst je realizovan kao deo projekta „Pravo da znam“ koji je finansijski pomogao grad Vranje sredstvima dobijenim na konkursu za medije.