Još su u starom Egiptu i Persijskom carstvu postojale naprave nalik kišobranu. Ljudi su verovatno i pre tog perioda imali proizvode protiv kiše, iako ne postoje pronađeni predmeti koji to u potpunosti pokazuju.

Prvi kišobrani slični današnjim pojavljuju se sredinom osamnaestog veka u Engleskoj. Danas, kišobrani mogu služiti i kao modni detalj. U našim krajevima, ipak, kišobran se retko upotrebljava u tom smislu. Osnovna svrha je ono zbog čega ga ljudi poseduju. Napravljen je kult nošenja kišobrana, nose ga svi, svuda.

Nauka je objasnila postupak nastanka kiše, tako da i sa njom ljudi mogu da se igraju bogova. Moguće je oterati kišu, kao što je moguće i napraviti je.  Sa druge strane, kiša je deo našeg eko sistema koji nam omogućuje život. Njegov neizostavan deo. Svaka kap kiše je suza naše planete. Ono što planeta oseća, izbaci kroz kišu, i vrati u boljem obliku nazad u sebe. Nikada se nisam veštački smejao, a da plačem i da sam hteo ne bih mogao. Ne vidim kako bi sa Zemljom bilo drugačije. Da završim ovaj uvod, kišu ja ne bih potcenjivao, ono što nam priroda da, nama je namenjeno, ono što nam ne da, znači da već imamo. Tako je i sa osećanjima.

Pokisli. Izraz, odomaćen, obično upotrebljen da opiše stanje kada nas je sreća mimoišla. Ta reč najbolje opisuje naše kolektivno mišljenje o kiši. Volimo da smo pod kišobranom. To se sa kiše, prenelo i na sve sfere društva. Kraj smo bogat vodom, pa iako naidju i sušni periodi, ne cenimo je dovoljno. Nemamo li neke veze sa poljoprivredom, što dalje od nas.

Pod kišobranom, nije kao u bačvi. Nema sazrevanja. Zaštićen si, dok ti svež vazduh daje komociju kojom uteruješ lenjost u kosti, a kada lenjost dodje, nije sama, nosi sve bolesti ovog sveta sa sobom.

Čim se rodimo, tu je, čeka nas, raširen. Veličina zavisi od društvenog statusa i materijalnog stanja roditelja ili staratelja. Koliko se trude da nas nauče svemu što znaju, još više gledaju da nas otmu od svake situacije koja bi mogla da nam navuče kap na obraz.

Kao mali obožavao sam kišu. Kišobran je bio zadnja stvar koju bih nosio sa sobom. Bar desetak sam izgubio “nenamerno“. Sećam se situacije kada sam ostao sam na tom kišnom frontu. Nažalost, sprečen da operaciju izvršim do kraja.

Živeo sam u Kajsinoj ulici. Moji su pravili kuću u naselju ispod Hisara. Planirali su da je završe pre mog polaska u prvi razred. Upisali su me u Osnovnu školu “Kosta Stamenković“. Sa useljenjem se kasnilo tako da sam do škole, sa stare adrese,  išao jedno tri meseca. Obožavao sam da čitam sve i svašta. Enciklopedije sa slikama su bile moji klasici. Jedne srede, zakazala nam je učiteljice, stići će knjiga, interesantna, pa ko voli može da je uzme, nije obavezno. Čuo sam naziv, “Hiljadu zašto, hiljadu zato“, i znao da moram da je imam.

Kao što to obično biva, dan pre srede, dobijem temperaturu, a da nesreća ne ide sama, pobrinulo se i vreme, biće i kiše. Sa jako malim šansama, kreće moja borba za samostalnost. Poraz je visio u vazduhu posle večeri. U krevet sam otišao sa čvrstim stavom roditelja da ostajem kući, uz obećanje da će mi knjigu svakako kupiti. Ujutru su otišli na posao. Baka je ostala da čuva decu. Nisam bio zadovoljan situacijom, hteo sam da je okrenem u svoju korist. Znao sam da će biti lakše sa bakom. Hvatao sam je na emocije, negde pred polazak u školu, samo mi je stavila ranac na ledja i rekla “Idi dete po knjigu“.

Celim putem do škole imao sam blagu drhtavicu. Bilo je oblačno uz jak vetar, nosio sam najlonsku torbu za blok iz likovnog, celim putem je landarala. Ne sećam se ničega više sem uručenja. Dobili smo je u nekoj kesi. Bila je crvena, velika, debela knjiga. Samo držanje je izazivalo uzbuđenje u meni. Nisam mogao da dočekam početak čitanja. Završio se čas i krenuo sam napolje. Pljusak je počeo. Uzeh onu knjigu sa kesom, pa ubacih u torbu. Nju sam uhvatio obema rukama, stavio preko glave i krenuo kući. Već ispred parka kod restorana “9 Jugovića“, zabolele su me ruke. Predao sam se, spustio torbu i nastavio put. Mogao sam da čujem drveće kako peva, uživa u kiši, sa obe strane, i sa Hisara i iz parka. Upijalo je svaku kap. Pomislih u sebi da sam drvo i hrabro krenuh dalje. Osećao sam se dobro, bio sam miran, jedva sam čekao da stignem kući i otvorim knjigu. Samo što sam prošao pored Doma zdravlja i krenuo da se spuštam prema Svetoilijskoj ulici videh poznato lice. Mama. Ne znam da li je to bila kiša ili suze, ali obrisala je nešto sa lica kada me je ugledala. Imala je kišobran, dva. Jedan raširen, drugi, pa znala je da ću moj “zaboraviti“. Zagrlila me jako, htela je da me nosi do kuće. Nisam se dao. Na kraju je samo skinula ranac sa mene, uzela i torbu pa smo nastavili polako.

Nisam shvatao zbog čega je toliko pogodila ta sitaucija sa kišom. Ja sam se osećao poraženim. Ne što sam pokisao. To mi je prijalo. Nisam uspeo u svojoj nameri da stignem do kuće sa knjigom sam.

Zaštićen sam. Naizgled bezazleni detalj u životu, ne bih rekao. Jedan u moru sa sličnim ishodom. I ostavio je traga. Falilo je malo manje tog kišobrana, i po kiši, po suncu još više. Falilo je da budem na kraju  bolji, zreliji, samostalniji.

Ono što nisam shvatio kao mali, shvatio sam kada sam postao tata. Izgubio sam onaj elan koji mi se javljao kada ugledam kišu. Gledam sada kakvi smo roditelji, moja generacija. Još gori od naših. Bijemo se onim kišobranima, sudaramo, upadamo jedni drugima u prostor. Klince ni u WC ne puštamo bez njega.

U Kostu idu i moja deca. Uglavnom, svi iz škole zive u krugu od nekoliko stotina metara. Nema toliko saobraćaja.  Sa Hisara je čista situacija, ispod škola “problem“ je put za Lebane. Nikada se nije desilo ništa opasno po školsku decu na tom putu. A opet, ujutru, u podne i predveče, puna škola roditelja. Kola, zakrče malu ulicu Vasilija Nikolića. Držimo ih čvrsto za ruke, čim napuste školska vrata.

Čuvamo ih od sveta. Čuvamo jako dobro. Malo znaju o njemu. Kada odrastu, kasno je. Ništa im neće faliti od malo kiše. Da osete i gorčinu, da je savladaju. Iz gorčine da izvuku lekcije. Te gorke se pamte celog života.

Eto, ja ovde stalno kisnem. Mator čovek, pokvašen, ništa mi ne fali. Da sam uspeo onu knjigu sam da donesem, verujem da bi situacija bila obrnuta. Tada mokriji, sada suvlji, osunčaniji. Još više verujem u našu decu. Verujem da mnoge stvari mogu sama. I sama i mokra. Zatvorite kišobrane, zatvorite bar na malo.