VRANJE- Svakog dana, sat vremena pre podneva, slika starog Vranja evocira se u pričama vremešnih gradskih likova, nasuprot kojih se izdiže figura vranjskog oslobodioca, kolokvijalnog naziva Čika Mitke.

Sabirni centar za vranjske legende koji čine nukleus čaršijskih mudrosti , nenametljivo postavljene za sveznadere svih prošlih, sadašnjih i budućih dešavanja, sada je mozaik-mapa Grada Vranja. Urbanistički haos na prethodnom mestu okupljanja, ovoj skupini,  dao je kartu  u jednom pravcu da umesto „Kod Civrića“ , svoj azil potraže „Kod kartu“.

Grupa od trinaestoro prijatelja čije druženje datira još iz njihovog detinjstva, iza sebe nosi različite dugogodišnje karijere.

Najviše je onih iz domena sporta, takvi su ostavili neizbrisiv trag u istoriji tima za koji su nastupili. Među njima je čak pet bivših kapitena „Dinama“ kao što su Stanko Gogić Goginac, Svetislav Ivković Lesko, Mirko Stojiljković Zubar i Dimitrije Stošić znan kao Mita Kljača, Slobodan Stošić Rape se nije pojavio na prozivci.

„Ja sam ti jedini kapiten koji je igrao u sve tri kvalifikacije za tadašnju prvi ligu“ započinje svoju biografiju Lesko.

„Da be, kvalifikacije za šta, u tu ligu samo još nisu ušli prvotimci iz Đerdapa“ prekida ga Zubar i nastavlja, „ Ja sam i njemu bio kapiten u „Dinamu“, a izabran sam i za sportistu godine 1973.“ poentira on.

“Lesko je bio majstor za laktove, ko nije popio lakat taj nije bio u napad” pojašnjava Leskove majstorije Đoša Mesar, dok upoznaje dolepotpisanog sa ostatkom “tima”.

Osim fudbalera tu su i rukometaši. Zoran Arizonović Šef,  nekadašji kapiten Rukometnog kluba „Vranje“ kao i Jovan Stanković Panda, najbolje desno krilo u istoriji istoimenog kluba.

Smešteni u hladu ispod krošnje „Dafine“ , nakićene žutim cvetom, ovi starosedeoci vranjske čaršije sa starim porodičnim imenima, kroz osmeh i šalu evociraju uspomene na ono što je nekada bilo, a čega po njihovim rečima više nema.

Gradska imena poput  Dušana Trajkovića Čembrlena, Blagoja Micića Mute, Dragana Petrušijevića,  Dušana Đošića, Jovice Aleksića Šarija i Zorana Stošića Soseta često vole da nadgledaju granice starog i modernog, lepog i rđavog, prirodnog i veštačkog…

“Mi smo ti kao “Dečaci Pavlove ulice” deskriptivan je Mute.

“Današnja omladina je loše vaspitana, ne druže se kao mi, sede jedno do drugog , a dopisuju se preko telefona” razočaran je Sose.

“Ovo je naš kutak, sve što je preostalo od starih Vranjanaca, prisećamo se korza, Hotela “Vranje”, parkova šetališta, starog Vranja. To nam je valjda uteha dok gledamo kako ovo novo propada “ priča setno Đoša.

Već oko 12 časova, družina se uvećava, dolazi i Miroslav Stanisavljević Mečka.

“Mene bolje da pitaš nešto, ja znam sve, pola svog života proveo sam u zatvor, tamo saznaš sve… ali nisam ti ja kriminalac, bio sam čuvar” brzo pojašnjava on.

Osim trinaestoro najistaknutijih, pričama doprinose i “dopisni članovi”. Svi su oni  česti prolaznici sa čestim tračem.

“A ti za koga to pišeš, jel nas to popisuješ?” došlo je pitanje od neimenovanog člana.

“Ćuti tamo i gledaj pravo, sad će da nas slika, skupite se da svi stanemo i nemoj se mrštite” dobacuje Čembrlen.

“Eto, i Čika će neko da slika, a ne samo on da maže platno” govori Šari dok gleda u Dragana Petrušijevića, poznatog vranjskog umetnika.

Graja okupljenih ostala je da se nadjačava sa zvukom motora vozila koja tuda prolaze. Letnje Sunce nastavilo je da greje vranjske ulice, drsko izazivajući da neka nova lica i imena nađu svoje mesto pod njim.

Milan Zdravković