Otkrivanjem spomenika Tomi Zdravkoviću u Leskovcu – na mestu gde se nekada nalazila legendarna „Radan“ kafana – ispravljena je istorijska nepravda; posle mančesterskog epiteta, Leskovac dobija i ono što mu odavno pripada: titulu srpskog „Memfisa“. Preterujem? Evo, pristajem na posipanje pepelom, čim mi se neko zakune da – kad se malo popije i kada „ćirilica“ dođe na red – umesto Tome, Luisa i Silvane do daske odvrće Mokranjčeve rukoveti. I da, recimo, u kafani – pred sam fajront, kad konobari mrze preostale goste najviše na svetu, a ti gosti vole ceo svet – naručuje za svoju dušu Biničkog i Hristića…

Verujem da svi znaju da su i Toma Zdravković i Luis Leskovčani: s obzirom na očigledan talenat, jelte, to i ne treba posebno dokazivati. Činjenica je da je Luis prvi uvideo sve mane sentence da „niko nije prorok – a bogami ni pevač – u svom selu“ i da je na vreme potražio sredinu zdraviju po sopstveni talenat i nervni sistem; o talentu će svi uskoro „čuti“ sve što treba da čuju, ostalo ionako nije vredno razglabanja. Međutim, malo ljudi zna da je Šaban Bajramović – i kao anonimus i na vrhuncu slave – uvek pevao u „Markovoj kafani“ u Leskovcu, kod svog kuma; kada više nema mesta u kafani, kum Marko iznosi kafanske stolove na ulicu i penje kumašina na spojene astale, a „Geljam dade“ odjekuje kroz ceo grad. Još manje je poznato da je Silvana Armenulić svoju karijeru započinjala – uz pomenutu kafanu „Radan“ – i u restoranu hotela „Dubočica“; bivša Tonkićeva palata, na „uraaaa“ zauzeta od oslobodilaca u vunenim čarapama i štrikanim gaćama, naprasno je prekrštena i pretvorena u „objekat za razonodu radnih ljudi i građana“ u prizemlju; dok su metalni kreveti na spratovima uglavnom škripali pod težinom „istaknutih partijskih i državnih rukovodilaca“ u juriš-koitiranju: što na račun vanrednih partijskih potreba, što o trošku reprezentacije. Danas su izlozi najlepše zgrade u Leskovcu sablasno oblepljeni bajatim plakatima i nedostaje joj pola krova – još jedna cena kaubojske „privatizacije“ – ali je legenda o „Dubočici“ ostala: Silvana je „progurala“ mlađeg kolegu, tada nepoznatog Tomu Zdravkovića, na prvu tezgu. Nije trebalo da mnogo vode prođe Veternicom da bi se pronela priča o glasu novog pevača koji ne prestaje „do poslednjeg gosta“: većinu pesama sam piše , a žene voli – e, ovo je bila revolucija – više nego roštilj . Ostalo je istorija…

Ništa manje važna jeste i priča o spomenutom „Radanu“; ukoliko postoji slika najbliža opisu „Inferna“, ova rupa – u vrlo slobodnoj i duboko emotivnoj interpretaciji prozvana „ugostiteljskim objektom“ – sigurno bi bila u najužem izboru. Zamračena kafančina „vagonskog“ tipa ostala je upamćena po Silvani i Tomi, ali i WC-u koji nikada ne odlazi u nezaborav: zidana ograda – uz kafanu – do visine grudi, gde svi mogu da vide facu „velikomučenika“ u maloj nuždi, dok mu pogled bludi: malo po vaskolikom „mančesterstvu“, malo po plavom nebu… Podrazumeva se da „Radan“ – osim hrabrih pevačica i još junačnijih konobarica – i ne pamti gošće nežnijeg pola. Ali zato pamti Tomu koji ceo pevački honorar spiska iste večeri – jer su ga pare uvek žuljale – onda se još zaduži da bi cela kafana pila do jutra na njegov račun, zatim ode za Beograd dekintiran i pijan i već sutra pošalje dug po vozaču „Jugekspresa“. Da, govorim o vremenima kada su kafanski i kockarski dugovi bili pitanje časti, a ne „dovoljan razlog“ za uterivačko lomljenje ruku i nogu po tavnim budžacima…

„Markova kafana“ u Podvorcu – jedna od dve ciganske mahale – ostala je upamćena po stalnim pevačicama, Zuhri i Sabriji, kojima su gosti isključivali mikrofone iz pojačala i gurali u štekere; rečenica kojom Marko objašnjava razlog iznenadne pauze u kulturno-umetničkom programu sa pevanjem i mešanjem ne zaboravlja se ni danas: „Dragi gosti, pevaćicu je udario struja… Ali če zato sada, za deset ( prvi pogled na pijanog kuma), dvajes ( još jedna procena kumovskog psihofizičkog stanja ), za pola sata minuta da vam peva Šaban Bajramović!“. Kafana je stekla neprolaznu slavu zahvaljujući izjavi pokojnog gazda-Marka: „Bratstvo i jedinstvo? Ša, be, ša je? To je kad Srbi i Cigani piju zajedno“, ali i po duboko principijelnom odbijanju da prima već pijane goste: „Kako, be, da ga puštim? Ide pije kod Nešu u prodavnicu, a oče ovde da se afermiše…“. Slavlje kojim je proslavljena pobeda Rome nad lokalnim rivalom – i bukvalno kao svoja, citiram: „ Na svi jedna tura na raćun kuče! Tućali smo Lacio“! – postalo je već deo urbane legende. Ali, Marko se pamti i kao gazda sa šeširom, koji je zbog gostiju donosio stolice ne samo od kuće, već i iz celog komšiluka…

Dakle: Toma, Silvana, ponekad i Šaban…

„Dubočica“, „Radan“ i „Markova kafana“…

Dobro došli u srpski Memfis!