Samo građani, a ne neki “pozvani” ili “ovlašćeni” koje čekamo kao Mesiju, mogu da dovedu do promena.

Kada pročitate naslov mnogi će se od vas zapitati, gle, o čemu se ovde radi? Kakva bre opozicija Leskovca, kakvi bakrači; da li još „nešto takvo“ postoji?! Da li je „TO“ komedija sa pucanjem i pevanjem? Da li je tragedija? Ili je, valjda jedino ispravno, tragikomedija sa iluzionističkim elementima tipa: sad ga vidiš – sad ga ne vidiš?!

Ali šalu na stranu, o onome što je ostalo, od leskovačke opozicije, hoću da kažem reč – dve, koristeći pravo na sopstveno mišljenje, jedno od osnovnih ljudskih prava svakog čoveka.

Pišem bez bilo kakve namere da glumim političkog analitičara ili pak hroničara leskovačke političke scene i svakodnevnice. Takvih namera nemam, jer niti sam školovan za tu vrstu posla niti imam želju, već samo javno iznosim neka svoja zapažanja i razmišljanja. Ko ima želju i strpljenja pročitaće, a kome nije stalo do čitanja mojih pisanija, neće čitati. I tu je sva mudrost!

Leskovačka politička scena je lišena jake i stabilne opozicije. Stranke na vlasti, izdašno koristeći ovakav rasplet događaja, ne čine ništa da se politička scena Leskovca bar malo usloži i da sadašnje opozicione stranke dođu do malo više vazduha, odnosno da postanu značajniji politički faktor Leskovca. Dok čitate ove redove mora da ste pomislili da nisam baš pri čistoj svesti kada ih pišem. Da stranke na vlasti, svojim činjenjem, jačaju opzicione političke partije?! Da, da, baš tako! Svaka vlast, ali svaka – sudeći po definiciji: “vlast je nasilje nad ljudima” – jeste diktatorska; samo kontrolisana vlast, znači ona koja ima snažnu i jaku opoziciju, jeste demokratska. Bez jake opozicije nema dobre i kvalitetne vlasti. Opozicija, u svim razvijenim demokratijama, nije remeteći faktor parlamentarizma, kako je većina političara, a i građana u Leskovcu doživljava, nego njegov konstitutivni, esencijalni deo, njegov korektiv, jasni kritičar, odnosno nadzornik i čuvar stečenih demokratskih privilegija i tekovina.

Još je Kant govorio: „Svaka vlast, bilo ona demokratska ili diktatorska, ranije ili kasnije oboli o Slavoljublju, Vlastoljublju i Gramzivosti.“

Kako vlast vrlo često napada „marvinski virus“, uloga opozicije se svodi na preventivno delovanje kako vlast ne bi „obolela“ od ovih „zaraza“. Zato je potrebna jaka opozicija, da bi se u Leskovcu dobilo društvo koje je naučilo da je čuje i vlast koja je dovoljno pametna da shvati da treba da sluša kritike a ne samo pohvale; znajući da bez opozicije ne mogu da vide napred, jer se preko njih, vlasti i opozicije, odvija prava konkurencija ideja.

Mora da postoji, zbog svih nas, korektor vlasti: jak, stabilan, stručan, konstruktivan, odgovoran, kome se veruje!

Veliki rimski car i filozof Marko Aurelije, dolaskom na tron rimske imperije, već prvog dana odredio je čoveka koji će ga pratiti u stopu sa naredbom da uvek kada primeti da se on (Aurelije) zaneo na talasu kliktanja mase i hvalisanja, kad vidi da od zanosa dodiruje božanske visine, izgovori rečenicu: Ti si samo čovek. Rimski papa je imao – i ima – dottore contrario.

Opozicija, sa svoje strane, mora stalno da bude dinamična i stalno primorava leskovačku vlast da postane bolja, da pazi šta radi, da je plaši, jer naša vlast nema nikakvog razloga da postane bolja, ako je neko na to ne tera; naprotiv, ona će gledati da širi svoje interese i polje svoje moći, što leskovačka vlast i radi, samo zato što umesto opozicije ima evet-efendije, Takojeviće, a mi Leskovčani imamo Jad, Čemer i Bedu od opozicije! Odbornik opozicione Reformističke stranke u Skupštini Leskovca Dejan Mitić ocenio je da su samo neorganizovani građani opozicija vlasti u Leskovcu. „Opoziciju čine samo građani i niko više. Ostali se plaše da ne izgube posao i ćute. Samo građani kojima je loše mrmljaju sebi u bradu jer nema ko da ih povede“, rekao je Mitić.

Pre nešto više od godinu dana napisao sam na ovom portalu: “Večna istina je: jedina stvarna i najopasnija opozicija režimu jesu građani. Oni jedini, štiteći sopstvene interese, mogu da budu korektiv režima.” Ali kakav? Na ulici!

Zato, ako se ubrzo ne pojavi jaka opozicija, nama u Leskovcu predstoji anarhija ili depresija, valjda dva najgora oblika kolektivnog nesvesnog u narodu poznatog kao motke i močuge; na scenu stupa RULJA i njegovo veličanstvo HAOS; dogodio se narod! Nešto vam zvuči poznato?! Živi bili, pa videli! Tek toliko da se zna. Pa da li to treba Leskovcu i ovako uništenom gradu?! Da ne bi do svega ovoga došlo, vlast mora da čuva, neguje i konsultuje opoziciju za sve, a pogotovu za neka životno važna pitanja o funkcionisanju i napretku Grada.

U ovom vremenu, obeleženom dubukom krizom, ekonomskom i društvenom, za koju su podjednako krivi i SPS i DS i SNS, razdorima između političkih stranaka, kao i iskušenjima provincijalne samodopadnosti, moramo, jer je nužno, potražiti nove osnove za dijalog. Samo građani, a ne neki “pozvani” ili “ovlašćeni” koje čekamo kao Mesiju, mogu da dovedu do promena, a ne Taj, Ovaj ili Onaj; Kurta ili Murta. Leskovcu ne trebaju ni novi, ni stari lideri, jer je Leskovac mnogo važniji od lidera! Ne treba nama promena svesti građana, koju tako budalasto propagira Her Alek Slepljenoprsti Von Protestantizmus poznat kao Alek Patetièni, veæ nam je potrebna promena naèina mišljenja i ponašanja, koja nikada nije bila ugodna. Često citirana, jer je poučna, opaska nemačkog sociologa Ralfa Darendorfa glasi: “Zemlje Istočne Evrope promenile su vlast za šest dana, zakone za šest meseci, institucije za šest godina, ali će im za promenu načina mišljenja i ponašanja njihovih građana – biti potrebno šezdeset godina.”

Pa ko je politièka opozicija u Leskovcu?

Da li je to DS sa novim rukovodstvom? Ako se želi opozicija u Leskovcu, a želi se, onda vi iz DS morate da čujete glas naroda (građanki i građana Leskovca), a ne da nam stalno nabijate na nos otrcanu frazu: uzmi člansku kartu pa kritikuj! Baš neću! I?

Shvatite gospodo leskovačke demokrate jednom za svagda: Leskovac ima samo NAS, nas građane Leskovca, nema drugih, i samo zbog NAS vi postojite, politički delujete i profitirate! Tačka.

Vodite računa kako se ponašate, pogotovu što je DS Leskovca, sa SKB na čelu, a u čijem timu je bio Ž.S., jedini krivac zašto opozicije u Leskovcu nema, ili je nikakava. Male političke stranke, kakva je sada DS u Leskovcu, jedna od krhotina „žutih“, žive u stalnoj političkoj usplahirenosti, a u takvom stanju gubi se kritički duh i pogotovu samokritičnost: nestaje vlastita krivica, krivi su samo drugi!

Zato, gospodo demokrate, kažite u svojim Saopštenjima, OVAKO LOŠE radi SNS, ali smo TAKO, i JOŠ LOŠIJE i GORE, radili i MI! Kazite, ne stidite se. Pa SNS je vaših ruku delo!

Međutim, vi to, gospodo iz DS, ne činite zato što vašeg predsednika Ž.S., kao nastavljača politike SKB, karakteriše: praznina duha, politička uskogrudost, glumljena, a lažna, prepotentnost; nedostatak volje, želje i motivacije za zajedničkim delovanjem opozicije u Leskoivcu, i što je najgore, želja za liderstvom. Kada karakter političara afirmiše političku stranku, u kojoj je on sam predsednik, što je nezamislivo i jako štetno i po Stranku i po njega, onda je kraj jako blizu; jer ovo su samo naznake sigurnog sunovrata i propasti. Zato je Ž.S., u ovoj opzicionoj praznini, staro, nepotrebno lice. Trebalo je novo lice, da bi se DS u Le. trgla iz letargije. Nadam se da će stranka početi da se oporavlja od „lideromanije“ i primerom doprinositi razvijanju demokratske političke kulture, jer je na to i ime obavezuje. Još pre godinu dana pisao sam ovde: “bez jake DS imaćemo Sirizu ili pak Zoru.” Samo što me tada, niste razapeli na krst! Možete sada.

Socijaldemokratska politička opcija je, sigurno, najprihvatljivija politička ponuda za većinu birača u Leskovcu, a i moja je ideološka platforma.

Da li je SDS u Leskovcu opozicija lokalnoj vlasti? Ma, jok more! Jok! Ič! Ne ide novo vino u stare mešine, niti staro vino u nove mešine! Nit je bilo, niti može biti! Zašto to kažem? Zato što rukovodstvo SDS čine “ispušene muštikle”; ljudi iz laguma političkog beščašća koji su promenili veći broj političkih stranaka, sve zarad gole vlasti; ljudi čiji su najveći politički dometi – jeftino opsenarstvo; ljudi bez političke hrabrosti, iskrene ideologije, odnosno ideologije: sve za vlast, vlast nizašta! Ljudi koji sebe doživljavaju kao budističke monahe u šestom stadijumu nirvane, slepi kod očiju, gluvi kod ušiju, koji kompletno boluju od taštine praznine. Oni se nude za nekakvu alternativu vlasti?! Ma, ajte molim vas. Pa SNS je vaših ruku delo!

Da li iko normalan može da pretpostavi, da zamisli, da sanja, da sa “ovima” može da se pobedi povučićeno Zlo Koje Je Došlo?! Malo morgen, kaže, znate već ko.

Leskovačku političko-opozicionu scenu, donekle još, raznim saopštenjima upotpunjuje, odnosno zagađuje, Pokret Dveri, ova, prema mom mišljenju, versko – ekstremistrička sekta loših namera! Pokret Dveri doživljavam kao klerikalno-kriptofašističku stranku kojima predstoji metanoja, promena uma, preumljenje tj. Prosvetlenje, da bi mogli da se upišu među ljude. Do tada su upisani u knjigu srama i poraza, biblijsku Knjigu jagnjeta sa 7 pečata; bez imalo griže savesti na njih treba primeniti društvenu egzorcizaciju zla. Da ne bi svojim delovanjem, tim kolektivnim činom „trovanja duša“, te zadrtošću, prostotom, zatucanošću, glupostima i lažima sasvim upropastili političko-opozicionu scenu Leskovca i vratili je decenijama unazad. Busanjem u lažnoboračke grudi “junačke”, banalnom propagandom, otrcanim frazama o patriotizmu, rodoljublju, Dveri-vrlinama, sabornošću; uvođenjem Crkve u politiku, šurovanjem sa leskovačkim sveštenstvom; malo se krste levom, a malo i desnom rukom; pranjem biografija ranijih jastrebova Radikala; odvođenjem nas Leskovčane daleko od građanskog društva. Uvek kada se je Crkva umešala u dnevnu politiku, što praktikuje Pokret Dveri, dobijali smo Inkviziciju – tj. krv do kolena.Uvek! Imam utisak, ne verujem da se varam, da članovi Dveri jedu bunike tri puta na dan, pa im malo. Zato im preporučujem zdravo srpsko bilje burjan i pirevinu, da se opasulje i dovedu pameti; da predsednik Dveri prestane da misli, ma lično je ubeđen, kako je rođen u Vitlejemskim jaslama.
Tako, gospodo iz Pokreta Dveri, ja mnim, bez zle namere i gneva; zlo i gnev bi mi samo smetali u razmišljanju i pisanju. Da sebe opomenem, a vas podsetim:

Crkva nas uči da – preterivanje sa vrlinama vodi pravo u porok. Varkajte se Dveri.
Šta da radi leskovačka opozicija?

Kada se ovo pročita, na prvu loptu, deluje dosta patetično, ali i prepotentno sa moje strane. Nemam želju da toliko opširnu temu detaljno razrađujem, a nemam ni spisateljskih znanja da u kratkim crtama odgovorim na nimalo lako pitanje. Ako ste pročitali prvi deo mog pisanja primetili ste, sigurno, da sam se bavio samo trima političkim strankama koje se u Leskovcu predstavljaju kao opozicione postojećoj vlasti. Nisam se bavio opozicijom u Leskovcu u načelu, već sam zahvatio samo jedan određeni segment te opozicije, mislim na DS i SDS u Leskovcu – to je opozicija koja se barem deklerativno kreće u rasponu od liberalnih do socijaldemokratskih opredeljenja. Hteo sam da pišem i o LDP u Leskovcu, koju uzgred budi rečeno, izuzetno poštujem i cenim, ali ona je skoro nestala sa naše političke scene “zaslugom” sada vodećih ljudi iz SDS Leskovca, tih “ispušenih muštikli”, kako sam ih nazvao. Pokret Dveri u Leskovcu, koji je više versko-fašistička sekta, a ne politička partija, koja nema blage veze sa našom svakodnevnicom, kao ni dodirnih tačaka sa leskovačkom političko – opozicionom scenom, samo mi je pao na volej.
Citiraću doktorku sociologije, vrlo iskusnu političarku i opozicionarku, gospođu dr Vesnu Pešić.

“Šta da radi opozicija kako bi jedan broj građana koji u najširem smislu sa njom deli isti svetonazor vratila u politički život? Ovo pitanje sugeriše jedan drugi mogući odgovor:

Sa svojih pozicija u strankama moraju se povući svi oni koji su propustili da realizuju šanse koje su se ukazale Srbiji ( ja dodajem Leskovcu) u dvehiljaditim. Samo bez njih te stranke mogu računati na novu političku šansu.

Kada se iz politike sklone svi akteri za koje se vezuju politički porazi i neuspesi „petooktobarske“ Srbije (ja kažem Leskovca), otvoriće se mogućnost za obnovu antinacionalističkog segmenta domaćeg političkog polja. Do tada, svaki razgovor o novim platformama biće izlišan, jer poverenje nije izgubljeno u načelnom zalaganju za određene političke ideje; poverenje su prokockali konkretni akteri kojima do tih ideja očito nije bilo stalo i oni sada moraju da odu. Dok se to ne dogodi, te političke ideje će, kao i do sada, služiti samo kao dekor na koji razočarani glasači više ne obraćaju pažnju.”

Ne mogu u bolju budućnost da nas povedu baš oni što su nam opljačkali prošlost i pokrali sadašnjost. Potrebni su novi ljudi na rukovodećim mestima u DS i SDS Leskovca, samo to! Ljudi koji znaju Leskovac, koji su se rodili u njemu, koji su gulili leskovačku kaldrmu i asfalt, koji žive i rade sada u njemu, koji dele ovu turobnu svakodnevnicu sa svima nama.Ljudi koji imaju svoju profesiju i koji su se ostvarili u njoj. Ljudi koji žele da ovo Zlo Koje Se Je Vratilo (AV-AV) skine sa grbače običnog sveta. Ljudi ne stariju od 40 – 45 godina. Ljudi dovoljno hrabri, politički odlučni, ali i mudri, koji bi stisnuli petlju, izašli u javnost i rekli:

Oprostite sugradjani, oprostite Leskovčani, za SVE loše što su “mangupi iz naših redova” uradili: što su vas pokrali, osiromašili; što su opustošili, uništili, zapusteli Leskovac i leskovačku privredu; sto smo bili neuki, budale, amze, ali alavi, pohlepni, slavoljubljivi, vlastoljubljivi i gramzljivi!

I na kraju o političarima. Političar mora da se stalno nalazi u kontaktu sa postojećim članstvom, ali i sa potencijalnim biračima čije mišljenje pokušava da promeni političkim akcijama. Da mišljenja potencijalnih birača, ma kakva ona bila, sa pažnjom sasluša, a komentare pročita, jer oni su mnogo važniji od komentara članova njegove stranke koje su izkazali na unutarstranačkom biranju! Pravi političar bi morao da teži – unoseći organizovanost u sve institucije svoje stranke – da razvija smisao za akciju, ali mora stalno i da ističe viziju, cilj i smisao političke borbe i želju da dolazkom na vlast, Stranka realizuje svoja ideološka opredeljenja koja su sastavni deo političkog programa svake političke stranke. Predsednik DS u Leskovcu Ž.S. nije udostojio svojim prisustvom ni svoje članstvo, a samim tim i građanstvo Leskovca, ni na prvoj konferenciji za novinare, da se kao novoizabrani predsednik DS u Leskovcu predstavi, kao i da predstavi nove DS podpredsednike i obrati se javnom mnjenju. Pa makar mrmljaući sebi u bradu! Pitam se, pitam: da nisu članovi DS u Leskovcu dobili novog predsednika “u senci”?! Ako nam je dobro, onda ništa. Neka nam je sa srećom!

Jedna dobronamerna poruka SNS –u: ako mi, građani, hoćemo da trpimo ovo, što bi se VI u to mešali?

Vjačeslav Nešić