Oko 200 tona prerađenog mesa puža iz leskovačke fabrike „Bones food“, svake godine završi na trpezama Francuza, Italijana, Mađara, Grka i Švajcaraca, iz jedine firme u Srbiji s pravom uvoza ove vrste hrane u Evropsku uniju, a na zapadu završavaju i oprane kućice puževa.

Mnogi Leskovčani i ne znaju da u gradu na Veternici postoji „Bones food“, sa 35 stalno zaposlenih i 150 radnika u sezoni, firma koja celokupnu svoju proizvodnju plasira na inostranim tržištima i koja će na jesen startovati i sa proizvodom – pužem u ljušturi s prelivima.

„Ušao sam u veliki rizik kada sam pre nekoliko godina počinjao posao, iako sam bio već iskusni privrednik. Puževi, pa ko će to kupovati, mislio sam, ali ispalo je sasvim neočekivano, pa se sada tržište širi gotovo samo od sebe“, priča vlasnik leskovačke fabrike Bora Marjanović, koji priznaje da ga je na taj rizični posao nagovorio njegov prijatelj Grk.

Neke od dozvola za dogradnju dobijene su u rekordnom roku, zhvaljujući odličnoj saradnji sa leskovačkom lokalnom samoupravom

Na ceni su, objašnjava direktor fabrike Bojan Stanisavljević, dipl.tehnolog, beli, vinogradarski puževi, kojih najviše ima u Vojvodini, i sivi, šumski puževi, do kojih može da se dođe i u leskovačkom kraju.

„Ipak, to je nedovoljno, pa puževe uvozimo i iz okolnih zemalja“, kaže Stanisavljević.

Tim pre čudi što se Bora Marjanović, koji u Beogradu decenijama ima fabriku kozmetike, odlučio da pužaru podigne u Leskovcu, čiji je kraj siromašan sirovinom.

PORODIČNI BIZNIS Marjanoviću u poslu  pomažu sin i kćerka, koji imaju četvoro dece.

„Rođen sam i odrastao u Leskovcu, radio u „Neveni“ i nekadašnjem „Ukrasu“. Hteo sam na neki način da se odužim Leskovčanima. Subvencije sam odbio jer mi je iz nekadašnje SIEPE ponuđeno po 4.000

evra po novozaposlenom, dok su strancima odobravali od 7.000 do 10.000 evra po novozaposlenom radniku, samo sam podigao jedan kredit od Fonda za razvoj koji sam uredno i na vreme vratio“, priča dok ispraća vozača koji šleper s puževim mesom treba da isporuči kupcu u Italiju.

Pored ogromnih hladnjača i proizvodnih hala, trenutno se uređuje kuhinja za radnike, svlačinoca sa ormanima, i kupatilima

Na površini od 2,5 uređenih hektara, tamo gde je nekada bila ruinirana zgrada „Šumoplod“, sagrađena je fabrika od 1,5 hektara sa 4  hladnjače, kapaciteta 750 tona, sa linijama za prijem, pranje, tercijalnu obradu, usoljavanje, termičku obradu, odvajanje puževa po veličinama, vađenje mesa, seciranje, odnosno, odvajanje mesa od kućice i izdvajanje otpada.

„Zatim sledi prerada, odnosno, kuvanje mesa puža, hlađenje i ispiranje, kontole, pakovanja i duboko zamrzavanje. Proces je komplikovan, ali to rade same mašine“, naravno uz kontorlu naših radnika“, objašnjava direktor Stanisavljević.

Ona paklena sezona počinje 1.maja. Zatekli smo magacionere i žene koje klasifikuju puževe kućice.

„Nije mi trebala protekcija za posao. Javila sam se na konkurs i posle razgovora primljena u stalni radni odnos. Plaća nam se put, topli obrok, godišnji odmor, a kada se umorimo izađemo da na klupama sa stolom ispred fabričkih vrata, popijemo kafu i uživamo u prirodi. Nema napetosti ni frustracije“, priča najmlađa među radnicama Snežana Ilić (27) sa završenom poljoprivrednom školom.

Marjanović je u fabriku i opremu uložio preko 2,3 miliona evra

Vlasnika fabrike ipak muči to što Srbi ne gotive meso od puža.

„Napravili smo probnu proizvodnju puža, čije kuvano meso vratimo u kućicu i prelijemo raznim đakonijama, ali Srbi neće da jedu meso od puža, iako je ono puno proteina i najzdravije meso i svojevsrtan je afrodizijak. U restoranima u Beogradu i Novom Sadu, gde dolaze stranci, ide prodaja, ali u Leskovcu – nikako. Ponudićemo marketima u pojedinačnim pakovanjima, pa ako ne ide, opet će otići u inostranstvo, gde za tim specijalitetom vlada velika tražnja“,  priča vlasnik „Bones fooda“.

Milica Ivanović