Мој деда Божидар Mлекаџија

Мој деда Божидар Mлекаџија
Podeli:

Сваког јутра, веома рано, када би баба помузла краве, мoj деда Божидар, дете Сремског фронта, би са две канте бициклом прелазио по пет километара до Лесковца где је разносио свежи бели напитак, заправо га продавао.

Било је то време када Лесковчани још нису имали поверења у оно индустријско млеко из папирне кесе

Ако изузмемо оних пет колометара с бициклом под теретом, требало је стећи и задржати муштерије, бити љубазан иако уморан, мерицом тачно погодити жељену количину и приде имати резерву у кантама ако госпође реше да праве колаче или торту тог дана.

Деда је имао бурну ратничку прошлост у још бурнијим временима Другог светског рата и грађанског рата у Србији.

Мобилисали су га четници од којих је успео да побегне па се прикључио партизанима. Ратовање, јуришање и стресови су оставили трагове. Мучиле су га проширене вене на десној нози, а како су године одмицале све га је више издавала иако је сваки дан, пошто би завршио с млеком, ишао на превијање. После рата зарадио је и тифус, цела кућа је била окречена, а деда Божидар остао дуго у кућном карантину.

Упркос томе, требало је зарадити за живот, часним и тежачким послом. Ретко када би сео да се одмори. Увек је себи задавао нове и нове задатке, а ту је била и баба Стојанка која му је свесрдно помагала у „одржавању кондиције“, та, такође, вредна у упорна жена.

То је био тежак и частан посао

Традицију је наставила моја мајка Оливера, поставши млекарица. Познавала је све људе по граду, понајвише у Улици Воје Николајевића у Кајсиној, у Старина Новака, али и другим деловима града, по потреби.

Баба Стојанка је и у њеном случају имала главну улогу. Јер, она је била та која је прва устајала, спретним рукама помузла краве и свеже млеко које се пенило пресипала у канте и предвала их мојој мајци.

Помусти краву, то није нимало лак посао…Као дете пробао сам, али млаз, ни да шикне…Е кад баба Стојанка узме виме у руке, а крава прежива ону детелину и благотелећи се осврне и ошине репом који некако увек погађа у лице, настаје борба.

Упамтио сам краву Шаруљу, најиздашнију по млеку, али са најнемирнијим репом. Баба је и за ту ситуацију пронашла лек, пошто ударци лопатом у бокове и клетва: „Црви те изели да бог да!!!“, нису давали резултате, па је Шаруљу надмудривала везујући тај њен дугачак реп за неки од стубова у штали.

Да се, ипак, вратим деди Млекаџији кога су под тим надимком познавали многи.

Деда Божидар је радио и друге послове у великом домаћинству, тврдоглаво и марљиво завршавао кућу у селу, своју али и кућу мога ујака, додатно погоршавајући здравствено стање, али онај млекаџијски посао му је био прирасао срцу, посао који данас изумире.

Увек је негде журио, па је тако журећи отишао и на онај свет, без речи, готово. Пао је као покошен док је ужурбаним кораком разговарао са пријатељем из села. Журио је игноришући ону болесни ногу, игнорисао већ прележени инфаркт и савете лекара.

Млеко је тада, као и данас, било јефтиније од киселе воде…И то са мерним јединицама, и квалитетом млека , помужене краве од сељака, била је увек задружна манипулација, и лаж у селу…Сви су се офајдили од сељака, само он никада. Али то је за неку другу причу.

Када данас сретнем, а то се не дешава често, млекаџију са кантама на бициклу, увек се сетим свог деде Божидара и очи се овлаже сузама. Никада му нисам правио друштво док је километрима разносио млеко јер је у кући било само тог његовог старог бицикла, али га данас у мојим зрелим годинама замишљам како под теретом окреће точкове, под звездом која пече, или шибан мразом. Замишљам га како на поледици пада с кантама, мада ми никада није поменуо такву ситуацију, али ето моја машта ради.

Тако је некада било. Ја, потомак деда Божидара сам незапослен. Пискарам, покушавам да будем писац, покушавам…


Podeli:
  1. mufljuz Pravi 21.09.2018., 15:15

    Pa ni od pisanja se dojcinovicu neces leba najesti.Lepa tema slab pisac

    3
    3
  2. I neinteligentna spadala 21.09.2018., 17:43

    Nije loše. Sem toga ti dozvoljavaš komentare ispod, nisi samoljubiv da se zamišljaš da si ufatio boga za …cokulu ko neki svihrežima vremešni fiċfiriċi.

Comments are closed.