Prošlo je dosta vremena od kada je premijer napisao otvoreno pismo obraćajući se ljudima za koje smatra da vrede, a ne nalaze se na istom koloseku sa njim. Nije naišao na pozitivan “feedback”. Jeste, bilo je obraćanje malo arogantno, ali moram priznati da i ta elita kojoj je tekst namenjen, ne pokazuje nikakve znake da živi u ovoj zemlji.

Nakon toga, bilo je “mali milon” pokušaja da se odgovori na zadatu temu. “NIN”, “Vreme”, pa i  dnevna štampa, skoro da su se utrkivali oko naslova koji će da sliče, i podsmeju se. Bejaše i jedan naš, doduše, on se obratio drugoj eliti – komentatorskoj.

Kako sam u svemu kasnio u životu, tako i sada, kada je tema skroz bajata, vraćam je na velika vrata. Ne zbog toga što mi je smetao prvobitan tekst premijera, a još manje zbog odgovora. Vraćam je, jer sam dobio šamar. Film, pomešan sa lepim događajem koji mi se desio za vikend, doneo je u meni sumnju, veliku, u ono što radim, u ono što sam.

Pošto je film stariji, krenuću prvo sa njim. Roberto Benini (Roberto Beniqni), italijanski je Čkalja. I više od toga – ima u njemu i malo Čarlija Čaplina – voleo je kroz svoja ostvarenja da provuče socijalizam, da se ne vidi, a oseti. Većini ljudi koje poznajem, izuzetno je smešan, meni ne, jednostavno mi ne leži ta vrsta komedije. Svejedno, to što meni nije smešan, nije mu nikakav minus – u društvu je najboljih evropskih glumaca.

Pored toga što glumi, voli i da režira, producira, komponuje muziku. I sve to dobro radi. A, da, voli i da piše scenarije. I tako, napiše jedan o Gvidu. Maleni, pametni, simpatični Gvido. Jevrej. Ne “jevrej”, što ga sreća prati, već pravi. I napiše da taj Gvido živi u nacističkoj Italiji pred Drugi svetski rat. Upoznaje ženu svog života, Doru. Iako je verena u vreme kada su se sreli, uspeo je da joj osvoji srce. Dobija dete sa njom. Idilu prekida ludilo, ludilo koje završava odlaskom Gvida i sina u logor. Dora nije mogla bez svojih voljenih, i ona dobrovoljno odlazi u logor ne bi li bili zajedno. Ispostaviće se uzalud, žene su odvajali od muškaraca.

Teško je zamisliti veću tragediju od te, da završite u logoru sa svojim detetom. Bezizlazna situacija. Ipak, sve one stvari koje Tom Kruz radi u “Nemogućoj misiji”, nisu ni blizu Gvidovom podvigu. Preokrenuo je stvar u svoju korist, u korist svog deteta.

Logor je postao velika igraonica. Igraonica koja je donosila poene, pobednik je onaj ko sakupi 1000, za nagradu dobija tenk. Dete je kroz smetlište logora prolazilo ispunjeno malim podvizima. Neću napisati kako se završava film, ima i onih koji ga nisu gledali.

Sedeo sam zavaljen na prednjem sedištu minibusa, punog mladih fudbalera. Vraćali smo se iz Kruševca, dve generacije, obe pobedile. Srećan, zavukao sam osmeh, slušao muziku. Prekinuo me je žagor dece. Okrenuo sam se i video haos. Nije tu bilo velike radosti zbog pobede. Razmišljao sam, uvek je tako, i kada izgubimo, ponašanje im se nije menjalo, samo razlog.

Koga sve nisam krivio, od roditelja, preko škole, sve do mas-medija. Sve sam ih prebrojao, u sve upro prst. Uporno i uporno preskakajući onog koji u stvari i nosi veliku odgovornost za svet oko njega – moja malenkost.

I sin mi je bio medju decom, pogled fokusiran na njega, kada mi je u svest upao onaj pajac Benini, sa kapom iz koje su landarali Oskari. Setio sam se odmah celog filma, kraja – šamar je bio jak, vratio mi je glavu na put. Isprekidane trake, pune trake, bandere, bankine – sve mi se stapalo u asfalt koji smo gazili – sivilo.

Počešao sam se i duboko uzdahnuo, shvatajući da i nisam baš neki trener, a ni supertata. Gvido, gde ga se setih.

Život je lep, još da se više potrudim!