ОТИСАК ПРСТА

ОТИСАК ПРСТА
Podeli:

Било је јутро, а кроз густу шуму којом сам ишао тек дах светлости водио ме је кроз сплетове грања и трња. Прошао сам преко потока и уз стрму узбрдицу гледао сваки кутак око себе. Тишина благо ремећена цвркутом птица, прекидана је сваким кораком који сам газио кроз дебели слој опалог лишћа. У једној руци су ми биле две кесе, док сам другој држао штап којим сам се подупирао кроз оптерећујући терен и уједно ми уливао потребну сигурност за самовањем у дивљини.

Одјек звона говеда у даљини,давао ми је сигнал да сам близу домаћинства. Иза једног подебелог храста, као у неком филмском студију, сунчеви зраци упирали су прстом право у огромну печурку. Спустио сам све на земљу. Личила ми је на вргањ – пресрећан – пришао и одломио мали комад са круне. Извадио сам је полако пазећи да се не распадне. Није поплавела и ставио сам је у кесу. Жедан као пас, већ и огладнео, кренуо сам кући. Успут, наишао на извор.

Мала узвишица затарабљена  даскама, на самом дну, вирила је шупљина коцкастог облика. Поред, лонче окренуто наопачке. Вода – хладна али питка – наливам се халапљиво не успевајући да цео садржај убацим у ждрело, низ образе се сливају капи. Бришем их рукавом и крећем. Сакупљам још неку лисичару и долазим до стазе. Кући ме очекују бака и дека.

  • Ајде синко да видимо шта си набрао – говорила је бака док се смејала.
  • Пусти бабу, дођи да презалогајиш нешто пре доручка – чуо се дека.

Седео је на троношцу и ставио ме у крило, Држао је два јајета. Разбио је врх једног и посолио унутра. Ровито јаје –посластица без које нисам могао замислити дневни ритуал на селу.

Испоставило се да сам, као и увек, имао више отровних од јестивих печурака. Колико год се трудио, нисам био попут остале браће која су доносила мање али ефикасније.

Бака је вргање исекла на кришке и поређала на велике плехове, а затим, све то оставила да се пече на сунцу.

Када би биле готове, печурке би носили на откуп. Тамо је увек гужва. Чекали смо а ја сам посматрао. Већина старијих људи, нису знали да се потписују, па када би примали новац, или би се неко други потписивао уместо њих, или би ставили палац на индиго, па на папир.

Сећање ме вратило у стварност. Ишао сам према послу, прошао поред Црног Марка, и на почетку Влајкове улице угледао своју несуђену школу „Петар Тасић“. Судбина ме одвела на други крај, али сећам се да су ме као седмогодишњака, скоро па уписали ту. Мало ко зна да се у сутерену те школе налази још једна, чудно звучи али је истина – већа – Школа за основно образовање одраслих „Доситеј Обрадовић“, са двадесет и три одељења у четири општине – покрива цео округ.

У Јабланичком округу има скоро двадесет хиљада неписменог становништва старијег од десет година. Још је више оних, старијих од петнаест година, без потпуног основног образовања, преко шездесет хиљада.

Школу „Доситеј Обрадовић“, сваке године упише тек нешто преко триста полазника. Међу њима је чак деведесет осам посто ромске популације. Изгледа да се остали стиде да буду писмени. На завршну годину стигне их сто, на завршном испиту се преполове. Оно што свакако охрабрује је да сви мађи од 17 година који узму диплому основне школе, упишу средњу.

Главни проблеми осипања полазника су: одлазак у економски азил, одлазак на привремене пољопривредне послове у земљи и региону, улазак у брак, лоше материјално стање…

За анимирање и окупљање полазника задужен је андрагошки асистент. Школа „Доситеј Обрадовић“ има једног. Једног јединог. И тај један, треба у целокупној популацији Јабланичког округа тражити кандидате, без икаквих информација о њима (Закон о заштити података).

Да  би се повећала ефикасност, у локалној самоуправи у Лесковцу, направљена је пословно техничка сарадња – између школе „Доситеј Обрадовић“, Националне службе за запошљавање и Центра за социјални рад, где се, поштујући Закон о заштити података, мотивишу и подстичу неписмене особе да упишу или наставе основно образовање, не би ли помоћу тога стигли до новчаних средстава. Овакав програм не постоји на другим местима у Србији.

За одговорност коју има, школа за одрасле, онај сутерен у „Петру Тасићу“ свакако није адекватна база. Неписмене особе и особе без основног образовања су у данашњем времену готово осуђене на живот недостојан човеку. Таквих особа има највише у затворима, има највише у болницама, социјално су највише угрожене, а готово да не постоји механизам који би им помогао да се на друштвеној лествици попну бар центиметар више. Готово да не постоји – сем школе „Доситеј Обрадовић“.

И она свакако заслужује да добије своју зграду, један велики центар, који ће помоћи популацији од преко осамдест хиљада људи, да их оспособи и припреми за недаће са којима се сусрећу, да им врати достојанство. Верујем, такође, да андрагошки асистент из наше школе, или да будем коректнији и прецизнији, асистенткиња треба да има бар још десетак колега и колегиница.

Можда тај нови центар неће да рађа Тесле и Пупине, можда сем потписа полазници не добију неку другу вештину, али ће деца, на примеру одраслих, схватити колико је сваки степеник у образовању важан. Можда деца преко тога увиде да једино са високом школом могу себи и друштву обезбедити бољи стандард и здравији живот.

Настављам даље и стижем до посла. Испред хале, срећем неколико познаника, који после купања седе испред у ресторану. Ћаскам са њима пар минута. На столу неколико скупоцених мобилних телефона. Узимам један у руке, не могу да га откључам. Друг га узима и ставља палац при дну екрана, он светли.  Све је у реду – ваљда. Не умем да пишем, не познајем граматику, али сам мајстор за игрице, друштвене мреже и селфије. Нисам пуно одмакао, све то могу да урадим једним обичним – отиском прста.


Podeli: