Мутно децембарско преподне. Дан још није догурао ни до десет сати а већ се смрачило. Велике густе пахуље снега тромо лебде кроз ваздух сударајући се међусобно. При додиру са земљом направе леп бео тепих, па ти чисто жао да газиш по њему и нарушиш му прекрасну белину.

Палим светло у радној соби да бих могао да читам ситна слова Мале Просветине енциклопедије, на одредници која ми је потребна због текста на којем радим већ неколико месеци.

Тек што нађох почетно слово одреднице , зазвони телефон у претсобљу. Као већина сељака придошлих у град и ја држим телефон у претсобљу уместо на радном столу, па моје разговоре чује сав комшилук у станбеној згради.

Устајем невољно и полазим ка шашавој направи, спреман да томе ко се дрзнуо да ме баш сада позове, кажем, ‘’нисам ту’’, и да може да се носи дођавола. Ваљда лоше време утиче на моје расположење. Неки моји пријатељи, кад седну да пишу, искључе телефон. Ја немам ту навику, па ћу због тога, сада, морати да слушам идиотска питања,…’’еј, знаш за које те викам? Онај дан што зборисмо у кафану код ‘’Три багрена’’, од онога човека, у везу са онај његов проблем, а ти обећа ће му помогнеш. Еве га с’г је дош’ја куде мене, па да се видимо, знаш наш је човек па мора му помогнемо…бла, бла, бла…’’.

Обично се не бих сећао никаквих разговора, ни човека коме сам било шта обећао, а ни онога ко ме гњави користећи шашаву направу, телефон. Могу да замислим како су људи били срећни без те идиотске направе.

Паде ми на памет мисао од које ми проради жуч, скочи притисак, а шећер ме свег испуни. ‘’Невероватно је колики сам баксуз. Кад год одлучим да радим озбиљно, нека баналност се испречи и поквари ми дан, а од посла не буде ништа’’. Само зато што сам наиван као ‘’хлебинац’’ и не умем да кажем нећу. Како би рекао мајстор Божа, ‘’ да сам женско абортирао би сваки месец’’. Изгубио сам небројено дана у животу, јурећи по надлештвима, е да бих завршавао туђе послове и обавезе, које ме се уопште нису тицале.
Све ово, попут муње, синуло ми је кроз главу док се нисам ухватио за слушалицу, и изговорио оно овештало, ‘’Ало’’.
Са друге стране, мек, готово слабашан женски глас, чије подрхтавање изазива у мени неки чудан осећај нелагодности.

-Ало,…, извините, јесте ли то ви господине,…и изговори моје име.

-Да, ја сам, – узвратих што сам могао мирније и љубазнје, – са ким имам част…?

–Ја сам,… и, каза своје име, – ваша некадашња учитељица, не знам да ли ме се сећате. Видели смо се пре неколико година на промоцији ваше књиге, на коју сте ме љубазно позвали. Нажалост, у оној гужви заборавих да узмем Ваш број телефона и адресу…

Ако ме је звоњава телефона наљутила, сазнање да ми се јавља моја драга учитељица, пред којом сам пре пола века срицао прва слова, веома ме је обрадовало.

Прерано !

-Да, сећам Вас се драга учитељице, како вас се не бих сећао. Мајка и учитељица памте се за цео живот. Сећам се и вашег супруга, учитеља Синише, једно краће време био ми је читељ, док сте ви били на породиљском боловању. Шта је са њим ?

-Умро је пре десет година…

-Ох, жао ми је, опростите ми ову несмотреност.

-Ништа, ништа, откуд сте могли знати, прошле су толике године, не живимо у истом граду, а живот и смрт иду руку подруку. Никада се не зна кад ће смрт надиграти живот и повести га са собом. Но, ја сам Вас звала, због нечег другог…

-Молим Вас драга учитељице немојте ми се обраћати са Ви. Ја се и сада осећам као оно смерно сељче из Брда, од пре пола века, које стоји збуњено пред Вама, и са страхом чека питање на које мора да одговори тачно, или ће у противном добити слабу оцену.

-Не, не, Ви сте сада зрео човек, на високој друштвеној функцији у нашем крају. До Вас се тешко може доћи. Ја то све разумем и не љутим се. Одувек је тако. Успех, каријера, престижне функције, па зато сте се и школовали, годинама окапавали над књигом у мемљивим собичцима, уз лоше оосветљење, да небисте газдарицама трошили много струје. То ће вас, ако већ није, ускоро натерати да носите наочари повеће диоптрије. Но, све има своју цену…

-Све је то сасвим друкчије драга учитељице. Обичан сам човек који је случајно залутао на некакву функцију, али се свим силама трудим да ме она не промени. Ево, назвали сте ме без проблема и можемо да се сити наразговарамо.

-Мој комшија, Ваш колега са студија, дао ми је број Вашег телефон, тако сам успела да Вас назовем, и макар на овај начин дођем до Вас. Морам вам признати да Вас не бих узнемиравала, али велика ме невоља притиснула, па реших да Вам се обратим за помоћ. Извињавам се што вам сметам, али знате како кажу, ‘’прићерала орла зла година’’.

-Изволите, само реците шта треба да урадим, да бих вам помогао. Учинићу све што је у мојој моћи, верујте ми на реч.
Са друге стране тишина. Осећам да се учитељица гуши у сузама, тешко долази до ваздуха. Ћутим и ја. Не пада ми на памет ништа сувисло што бих јој рекао. Схватам да је озбиљна невоља у питању. Таман кад сам заустио да јој кажем неку реч утехе, плачан и испрекидан глас допирао је до мена као са онога света.

-Опростите,…стид ме је да кажем, али…морам. Нема другог избора. Потпуно сам сама у овом граду, без иког свог…
Провала плача као ненадани пљусак у пролеће, потпуно ме ошамутио.

Ћутим скамењен. Немам снаге да ишта кажем. Језик ми се одузео. Ноге почињу да ми подрхтавају, у глави ми се мути.
Кад се исплакала и избрисала сузе, видео сам непогрешиво то брисање суза, као да стојим поред ње, нешто смиренијим гласом, наставила је:

-Мој супруг умро је не дочекавши пензију. Млађи син је негде у Русији, немам појма где, не јавља ми се већ више од пет година. Старији син, апсолвент англистике, не може да нађе посао, макар и као средњошколац, био је са мном у стану. Животарили смо од моје пензије која није мала. Понижавајућа је. Несрећа ме никако не заобилази, па је пре шест месеци изненада умро.

-Боже благи, имаш ли макар мало милости…,- прошапутах згранут овим што сам чуо.
Зачудо, сасвим мирним гласом, учитељица одговори:

-Изгледа да ја не заслужујем божију милост,… у то сам се одавно уверила. За недељу дана дајем сину парастос, па Вас молим да ми позајмите две хиљаде динара, вратићу Вам од два примања пензије. Ово, под условом да имате, ако немате, ником ништа, извините што сам вам досађивала својим мукама.

Требало ми је времена да дођем себи. Не знам колико сам дуго ћутао Пренуо ме глас…’’ало, да ли се чујемо?’’.

-Да, чујем Вас, чујем, одлично вас чујем. Молим Вас реците ми Вашу адресу, доћи ћу сутра и донети Вам новац. Не морате да ми враћате. Ја сам Ваш већи дужник, и схватите ово као мој покушај да Вам, макар и незнатно помогнем у несрећи која Вас је задесила. На коленима Вас молим не одбијајте ме.

Рекавши ми адресу, почела је поново да се извиљњава. Имао сам утисак да ће опет заплакати.
Зар није имала разлога !

Спуштила је слушалицу. Био сам сигуран да ће још дуго плакати. Сузе су утеха сиротих и немоћних.
Вратио сам се уз радни сто, екран компјутера је светлуцао сиво бледом флуоресцентном светлошћу. Енциклопедија је стајала отворена на одредници коју сам тражио. Ја више нисам имао воље да ишта радим.

Сећања су ме одвела пола века уназад. Да, опет та сећања, сећања,…, царство сиромашних. Не знам како други људи, али ја не могу без сећања. Све више сам са собом и сећањима, а све мање са људима око мене и стварношћу која ме окружује. Негде сам прочитао да су срећни људи који заборављају, немају сећања, па нису ни оптерећени прошлошћу. Не мислим тако. Сећања су ми потребна, живим са њима. Чак и она најружнија, временом постају ми мање ружна. Уосталом, издалека и планине су равније.

Лето. Врело, зелено, прашњаво, босоного и разгаћено. Послали су ме са њиве да од куће донесем нешто, не сећам се шта. Пролазећи поред куће школског послужитеља видим своју учитељицу. У лакој светлој летњој хаљини, седи за столом испод јабуке петроваче и чита неку повећу књигу. Насупрот њој супруг Синиша, учитељ другог и четвртог разреда, чита новине, пуши и испија кафу. Поред њих дечачић од једва три године игра се дрвеним коњићем са крилима која клепећу. Најстарија ћерка служитељева, Сребра, моја вршњакиња, ставља на сто корпицу лепих, слатких, опраних јабука петровача. Боже, како сам јој само завидео на срећи што може тако слободно да буде поред учитеља и учитељице. Божанства која су се спустила са неких далеких висина, овде у ову хладовину, а Сребра их служи јабукама. Каква срећница ! Да ли је могуће да и учитељи једу јабуке, да ли је могуће да и они имају обичне људске потребе и прохтеве?

Пролазим поред њих, називам ‘’добар дан’’, трудећи се да будем што мање примећен .

Паде ми на памет мисао од које задрхтах целим телом. Тај дечачић који се смеје и цичи танким гласићем, док дрвени коњић клепеће крилима, није више међу живима. Несрећна моја учитељица ! Отац се спасио, умро је на време.

Смлављен, као да се на мене свалио сав терет овога света, покушавам да схватим шта се догађа са нама, свима. Несрећа моје учитељице није само њена. Беда моје учитељие, беда је свих нас. Како је могуће да та дивна, племенита, добра, тиха и кротка жена, која у животу није згазила мрава, има тако трагичну судбину? Ишколовала је четрдесет генерација ђака. Неки оод њих догурали су до највиших академских титула, високих положаја у друштву, постали познати и признати много даље од места у којима су одрасли. А, учитељица, која им удахну душу писмености; као Бог човеку кад га је створио; живи у беди и немаштини. Најтрагичније што се нико не осећа одговорним за такво стање. Колико је оваквих судбина учитеља, професора, васпитача,…?

Сетих се текста којег је Чехов записао почетком двадесетог века. У њему велики писац и хуманиста ламентира над судбином учитеља у Русији, и каже, да је срамота што су људи који васпитавају децу, тако бедно плаћени.

Помислих, Боже, време је одавно стало.

Од ове приче, као ни од Чеховљевог ламента над судбином учитеља, мојој учитељици неће бити боље.
Зашто сам, уопште, записао ову причу ?

Не знам. Можда ће је неко и прочитати, можда ће ми бити лакше на души кад је поверим другим људима. Можда…
Има ли смисла писати, тражити одговоре на нека питања. Мала, обична, а тако велика и значајна. Шта ћу ја постићи овом причом ? Ништа, баш ништа…

И даље, снег, густ, тежак, мокар снег, прекрива све. Земљу, куће, дрвеће, и….и, нас. Земља ће прекрити све, све,…, и нас… и нас…

Молим оног ко нађе одговор, нека га допише овој причи.

Светолик Stanković