Rođen u Bujanovcu, završio gimnaziju u Leskovcu. Mi želimo da je naš, sa naših prostora, tako ga osećamo, a i on se nas nije odricao. Pre nekoliko godina primio ga zamislite ko? Žika Žmigavac i Koce Gleđosija, kao funkcioneri. Sinoć je prikazan kratak film o tom susretu gde se veliki naučnik svetskog glasa rukuje sa lokalnim političarima koji po izrazu lica veruju da ga oni primaju, a ja zapravo vidim da on njima čini čast. Iste slike, drugačijim očima viđene!

O Mariću su govorili Dragan Dimić, Dušan Janjić i Bora Tate, svi iz raznih uglova poznavaoci događaja iz vremena Marića.

Marić je bio fizičar i to svi znaju, i to kakav! Ono što se manje zna je da je voleo da putuje i iz sveta, u doba bez interneta, donosio naučne vesti u naš Beograd, tadašnju Jugoslaviju. Za sve zemaljske muke-umetnost je lek!-govorio je Marić, dok je slušao Baha, sedeći u svojoj fotelji okružen slikama po zidu svoje radne sobe, prelistavajući omiljene stihove Grčkog pesnika!

Još kao gimnazijalac bio je predsednik literarne sekcije, usmeren ka čitanju, jer otud crpe informacije, ali i tu umetnost što mu vraća energiju, kao fizičaru. Filozofska dela su mu temelj za razumevanje svega postojećeg na kugli zemaljskoj, a što označava fizički pokret!

Nije se ženio, poslednjih deset godina proveo je sa svojom saradnicom i velikom ljubavi koja ga je podržavala u onome što je radio Zdenkom iz Novoga Sada. Svirao je violinu, njegov brat Peđa harmoniku, a sestra Tijana klavir.
Bio je izuzetno skroman, čak kritičan ka najbližima što se razbacuju, smatrajući vrlinom osećaj za nematerijalne stvari.

I tako kroz razgovor došlo se do pitanja a da li je možda Marić taj kome je trebalo izraditi spomenik u Leskovcu, kao i gde se dedoše novinari što uvek zabeleže početak, uzmu par rečenica od govornika i odu, ne čekajući živi trenutak događaja koji se desi negde uusred priče ili sasvim na kraju.

A da je Marić sve radio tako formalno i površno, da l bi uopšte imali razloga da ga pominjemo?