Sreo sam je kod komšije Baneta. Kod njega smo se stalno okupljali da igramo „Riziko“ ili igre sa kartama. Društvo je bilo raznoliko, atmosfera na nivou vrhunske „stand up“ emisije, svako je davao svoj maksimum, i jedne večeri, pojavila se ona.

Ne znam kako je ranije nisam sreo, kako sam je propustio, živela je u mom kraju, išli smo u istu školu. Zgodna, crne kose, tamno kestenjastih očiju, baš onakva o kakvoj sam maštao. Reagovala je na moje šale, a ja sam popuštao dole kod Australije. Trudio sam se da bacam „zmijske oči“ kad god bi me napala. Izgubili smo u igri te večeri, ispali oboje, dobili na drugoj strani, onoj mnogo važnijoj. Pogodilo se „slučajno“ da smo u isto vreme izašli i pošli kućama. Sa njom je bila još jedna drugarica. Putem smo vodili neobavezan razgovor, kada smo stigli do mog doma, razmenili telefone i dogovorili nastavak druženja.

Da ne citiram rečenicu iz filma „Crna mačka beli mačor“, ali u biti, to je bilo to. Stvari su se odvijale lagano i spontano, sve je dolazilo na svoje mesto. Bilja je postala deo mog života, nekako smo od samog početka znali da je stvar ozbiljna. Nije to bilo klasično „zabavljanje“, nismo bili „momak i devojka“, išlo se u pravcu zajedničkog života. Stajali smo jedno naspram drugoga, sa otvorenim kartama, bez želje da se nadmećemo, već da ih uparimo i dobijemo najbolju moguću kombinaciju. Upoznali smo se, zaljubili i spremili za novo poglavlje. Međutim, pre nego što je to poglavlje uopšte počelo, isprečilo se nešto ispred njega, nešto zanimljivo. Jedno letovanje.

Kako to obično biva izrežirano, imali smo ranije rezervisane odmore, a kretali istog dana, i išli u različite države. Bilja, sa još dve drugarice, pravac Bugarska, dok sam ja sa braćom(rođeni i dva od tetke) i jednim drugom bio u poseti čuvenom kampu „Oliva“ u Budvi.

Polazak je oboma zakazan ispred železničke stanice. Zajedno smo stigli, pozdravili se i otišli na svoja mesta. Autobusi su se preticali, a mi mahali jedno drugom. Nakon kraćeg vremena, svako na svoju stranu. Bacio sam pogled na društvo oko mene. Poveća gomila omladinaca u zadnjem delu busa, gde smo i mi bili stacionirani, ispred, ljudi sa malom decom. Alkohol, pesma, radost – recept kako ne osetiti putovanje. Noć je jednostavno nestala za nama, izbijali smo na vrhove brdskih masiva, pojavilo se Sunce. U daljini, videli smo i tirkizno plavo more. Znak da se putovanje završavalo. Čim smo počeli spuštanje, svima je bilo lakše. Još malo i stigli smo.

Nisam bio ushićen zbog mesta. Već od šest meseci starosti svake godine sam gostovao u Crnoj Gori. Potez od Bara do Budve znao sam bolje od leskovačkih ulica. Smeštaj koji smo sada dobili, dobro mi je poznat. Između luksuznog hotela „Admiral“, benzinske pumpe i novosagrađenih zgrada, poput male prašume, umetnutne na pogrešno mesto, štrčao je naš kamp.

Stali smo u prašnjavom delu pored puta. Ispod nas su se u zelenilu nazirale kamp kućice. Dočekao nas je Risto – flegmatični, visoki brka, vlasnik smeštaja. Odvedeni smo do naše prikolice, dobili  ključeve, pokazao nam je kako se pali ringla na plin, rekao da budemo pažljivi i poželeo srećan boravak.

Petoro krupnih momaka, trebalo je upakovati u belo-plavu prikolicu. Poput sardina, ali uspeli smo. Ispred nas, bračni par sa dva deteta, preko puta, ekipa slična našoj, manje jedan član, iza, par, Bilja i Aca – taman da me imenima podsećaju kako trebam misliti na nekoga u onim kratkim momentima kada se to ne dešava. Sa njima, Biljina sestra i još dve drugarice, srednjoškolke – konzerva broj dva.

Moram priznati da su meni najsimpatičniji bili momci preko puta. Zemljoradnička deca, totalno neiskompleksirana, trojica samostalnih – Milan, Miloš i Dejan. I jedan zalutao među njima, zaštitni znak  celog našeg odmora – Boce. Plavkaste kose, mršav, neskladno građen, jako svetlog tena. Izuzetno dobroćudan i nepripremljen za životne izazove. Pojava na koju nije bilo ravnodušnih.

Mislim da smo svi skupa, posle sat vremena raspakivanja, otišli na kupanje. Prelaskom magistrale, ulazilo se u parkić i kompleks „Slovenska plaža“, nakon tog, obala. Plaža je bila dupke puna. Sa svih strana je odjekivala muzika različitih žanrova.

Iskusno sam našao neki hlad i tu ostavio svoje stvari. Braća – Gile, Mića i Nenad, sa drugom Milanom su mi se pridružila. Podne je prošlo, na pesku su mogla da se prže jaja. Nažalost po Boceta, njegovi drugari su rešili da obiđu grad. Sa već pripremljenom kožom, tamnjenom na poljoprivrednim radovima, povukli su ga u ponor iz kog nije izašao sve do povratka u Leskovac. Bez gornjeg dela odeća, krenuo je zajedno sa njima.

Mi smo se okupali, vratili da ručamo, odmorili i ponovo otišli do mora. U sumrak, pojavio se i Boce. Barem onaj deo koji je ličio na njega. Pored  bakarnih leđa, izdvajala su se njegova, crvena, prošarana belim ispupčenjima. Gotovo da je plakao. Odveli smo ga u prvu apoteku i uzeli mast da mu malo ublažimo rane. Potrošio je sve za pola sata. Tri puta se vraćao po novu dozu. Koža je samo upijala.

• Nema ništa od toga, uzmi ti jogurt, evo gledaj mene – govorio mu je Gile, dok se mazao belim napitkom.

Nasuo je odmah malo, bez ikakvih pitanja i traženja objašnjenja.

• Ohh, kako hladi – samo se čulo.

„Popili“ su njih dvojica dve litre. Nama je cela prikolica mirisala na jogurt, Boce nije ulazio kod svojih, bio je budan cele noći i sedeo ispred na klupi moleći Boga da mu pomogne. Ma koliko se sam Bog trudio, šteta je bila ogromna i Boce je ostalih devet dana proveo sa šeširom, u majici dugih rukava i tričetvrt pantalonama. Tako se i kupao.

Braća od tetke – Mića i Nenad, su iz Mladenovca, tako da je drugi dan bio rezervisan za roštilj, leskovački. Stavili smo pripremljene pljeskavice i kobasice da se odlede, i raspalili skaru. Zaduženje za spremanje je bilo moje. Sa mašama, naočarima za sunce, u sauni na otvorenom, vešto sam baratao hranom na rešetkama. Komšije nisu odolele mirisu, tako da su samo iskoristile već raspaljenu skaru za svoje batake. Svi su bili pozvani na dnevnu žurku. Hrana i piće na tri stola, muzika do daske uz odobravanje dece porodice ispred nas, nezaboravno. Možda nismo smetali mališanima, ali sa zgrade pored kampa, čulo se glasno negodovanje, palo je i par limenki kao znak da trebamo prestati. Sporadično se menjao sastav onih koji su u kampu, svako od nas je povremeno skoknuo da se okupa, a prestali smo pred spavanje. Srećni i umorni.

Umor nas nije odveo u krevet, onako zagrejani od pića, spremili smo se za izlazak. Pravac „Trocadero“. Samo što smo ušli na glavnu ulicu, zavibrirao mi je mobilni. Izvadio sam i pogledao, nova poruka, od Bilje. „Šta radiš Aleksa?“, prvi put me je neko tako nazvao. Imao sam nadimak za poznanike, u krugu porodice – Aleksandar, ali Aleksa, to je bila novina na koju sam morao da se navikavam. „Ništa, čekam da se vidimo“, odgovorio sam i dobio „Vidimo se, kad se vidimo :-)“. Pored mene, ugledao sam Boceta kako čačka svoj telefon.

• Kome se javljaš? – upitao sam ga.
• Devojkama – odgovara ozbiljno – puštam poruke na spotovima lokalnih televizija tražeći žensko društvo. Ne mogu da se odbranim.

Mislio sam da se zeza, ali su mi malo kasnije Dejan i Miloš potvrdili njegove reči. Ispalo je da je naša maskota, pravi mali Kazanova. U diskoteci smo se lepo proveli, ali nismo bili u potpunosti zadovoljni zbog prevelike gužve. Vraćajući se, na samom obodu zabavnog dela, videli smo jedan poluprazan kafić i dogovorili da narednog dana tamo izađemo.

Konačno sam odspavao koliko treba, mislim da je mala kazaljka prošla dvanaest kada sam se probudio. Nije bilo nikoga, svi su već otišli. Na brzinu sam stavio nešto u usta i krenuo da nađem braću. Čekala su me na plaži, spremni da idemo na stazu iza Starog grada. Pre nego da krenemo, svi smo pobalavili, na betonskom putu, išla je prelepa žena. Dok je hodala šireći svoju auru, ljudi su se sklanjali i divili malom savršenstvu. Verovatno i najlepše od sve prirodne lepote koju smo do tada videli. Počeli smo umereno da dobacujemo. Primetila nas je, blago se nasmešila, zavrtela prstom pokazujući „ne, ne“, a zatim glavom pokazala ispred sebe. Na jedno pet metara, trokrilni šifonjer na čijim ramenima je visila kajla veličine lanca za brodsko sidro. Brzo smo utihnuli. Vratili smo se izletu, verali po stenama, ispucali jednu karticu sa slikama i ubili još jedan dan. Veče je već bilo isplanirano. Obrnuli smo po jednu votku i krenuli u kafić koji smo sinoć odmerili.

Bio je prazan kada smo stigli. Muzika, nedovoljno pojačana, mešala se sa okolnom. Bližila se ponoć, malo se popunilo, ipak, nema očekivane zabave. Tada dolazi do promene, južnjaci, već dobro pripiti,  skidaju garderobu i penju se za šank. Počinju da im prilaze i devojke koje su do tog trenutka, mirno sedele za stolovima. Držim svoje mesto za barskom stolicom i primećujem ogromnu promenu koju su uneli ljudi sa kojima sam stigao. Odjednom se kafić puni gostima sa ulice. Preokrenuli smo stvar, gazda šalja besplatnu turu.

Narednih dana do polazka, to je bilo naše mesto. U jedan je fajront, opet na spavanje. Pri odlasku smo dogovorili sledeća dešavanja. Idemo brodićem do Svetog Stefana. Kada god sam u Crnoj Gori obavezno jedan dan izgubim tamo. Sveti Stefan ko Sveti Stefan, interesantan je dok ne zaviriš unutra, kada sve vidiš, plaža i nije neka, ni otvorena ni ona ograđena, ali one u blizini, one su magične. Za mene je Kraljičina plaža jedna od najlepših. Mala je, u kamenitoj uvali, uveče osvetljena svetlosnim topovima, okružena borovom šumom sa svih strana. To su bile poslednje godine kada je bila otvorena za sve. Uglavnom, otišao je još jedan gigabajt na slike.

Uveče, nisam bio sa mojima u provodu, ostao sam sa Bocetovom družinom da igramo karte. Boce ne pije, pa je drugovima više služio kao posluga. Slistili smo načetu flašu votke, a zatim još jednu. Nešto nam se grickalo i poslali smo Boceta u nabavku. Posle desetak minuta, pojavio se sa tri kese pune neoljuštenog pečenog kikirikija. Svi smo bili oduševljeni ali nam je trebalo objašnjenje, nismo mogli da verujemo šta je doneo.

• Zakasnili smo, ništa ne radi, ovo sam kupio na pumpi – jada se Boce.
• Što ovoliki kikiriki? – pitamo u glas.
• Pa, prvo sam pitao pošto, i rekao dajte mi pola kile. Razmislio sam, svi ste pijani, ima vas dosta, brzo ćete pojesti, pa ponovo Boce da ide u kupovinu. Dajte mi sav kikiriki koji imate, promenio sam ploču. Sada i da pojedete sve, slobodan sam, nema više – nije se šalio.

U isto vreme su stigli i „cirkuzanti“ sa šanka, čuli su šta se desilo. Gubili smo dah od smeha. Naravno, krenule su i lovačke priče o tome kako su padale Čehinje i Poljakinje, potkrepljene fotografijama.

Nije bilo odmora ni narednog dana, čekao nas je tobogan, najveći u Budvi. Veličina možda i nije bila impozantna, ali slobodan pad, gotovo vertikalan, jedno petnaestak metara, a zatim zaustavljanje u metar dubokom i tri metara dugačkom bazenčiću, uterivalo je strah. Preživeli smo i to, sa jednom blažom povredom kolena.

Sledeće dve večeri sam išao u provod i malo se zasitio kafića. Kamp se ispraznio od omladine, ostao sam sa bračnim parom koji je imao dve devojčice. Otrežnjen, vodio sam razgovor sa njima o porodičnom životu. Gledao sam one devojčice i sećao se svojih letovanja iz detinjstva. Ispričali su mi sve, ispitali su me sve. Pre nego što su legli, dobio sam pitanje od „gazdarice“.

• Koliko imaš godina?
• Dvadeset šest.
• Pa, vreme ti je – zagonetno je rekla.

Sledeće čega se sećam je jutro, i to da nismo imali struju. Niko nije bio razočaran, ali pozvali smo Ristu da dodje. Išao je jako polako, blago se klateći pri hodu. Nosio je šrafciger sa sobom. Iza njega, bilo je dvadesetak ljudi, pratili smo ga do sandučeta sa osiguračima. Otvorio je vratanca i poput stručnjaka osmotrio situaciju. Okrenu se ka nama.

• Sve je u redu, samo nemate struju – dobili smo konstataciju.

Na pritisak od ljudi da oko kampa trešti muzika i da svi imaju struju, samo je slegao ramenima i otišao. Za par sati, i kod nas je bilo sve u redu. Život se vratio u normalu, iz koje realno nije ni puno izašao, struju smo koristili samo za radio i frižidere. Uobičajeno, i narednih noći se nastavila poseta omiljenom kafiću.

Ostalo je još par dana do povratka, devojke koje su bile sa Biljom i Acom su me molile da ih odvedem u jedan kafić gde su se skupljali denseri. Rado sam izveo poduhvat. Kockasti podijum je bio kao arena, arena u kojoj su se smenjivali igrači uz melodije dens pesama. Glavne zvezde, dva momka sa kovrdžavom kosom, zbog kojih smo, ispostavilo se i došli.

Bili su klinci za mene, lako sam uspostavio kontakt, upoznao ih sa Leskovčankama. Ispunio im želju, ulepšao odmor. Odmor koji se bližio kraju.

Ispucali smo sve, izgustirali Budvu, spremili se za povratak. Naša „lađa“ je stigla, ukrcali smo se i sa setom pričali o događajima. U autobusu niko nije sedeo na mestu. Ličilo je na pravu ekskurziju. Prošetao sam do šofera. Usput sreo i komšije sa devojčicama. Pogledom su mi ukazivali na stanje.

• Poslednji momački dani – rekoh im.
• Možda njihovi – pokazala je ženica ka zadnjem delu – ti si pečen još pre dolaska.