Priča o vrbi i njenoj tuzi

Priča o vrbi i njenoj tuzi
Podeli:

Rasla je brzo, brže od svih njenih vrsta. Za godinu, dve izvila se preko krovova žutih prizemnih zgrada koje smo zvali – provizorijumi. Da li je to tuga terala da buja ili je mesto bilo pogodno, ne znam, ali ja i danas prolazim pored njenih raskošnih i tužnih krošanja sa velikim poštovanjem.

Jer znam da je posađena onoga momenta kada je majka izgubila ćerku lepoticu, stamenu i kulturnu devojku, elegantnu damu kakve su se u to vreme, u posthipovskoj revoluciji, retko sretale na leskovačkim ulicama.

Znala sam je samo po viđenju, sa autobuskog stajališta u Leskovcu. Starija od mene, sa crnom gustom kosom savijenom u polu-punđi, vitka kao jela, tiha, s osmehom koji se jedva nazirao. Svojom pojavom izdvajala se od mase umornih radnika i neispvanih radnica koje su dremale u autobusu do svojih fabrika.

Njeno odsustvo se već prvoga dana primetilo. Neko je reako da je bolesna. Nedugo zatim njen život se završio. Plakali smo na autobuskom stajalištu.

Njena neutešna majka, jedna dostojanstvena žena koja je svoju decu podigla sa teškom mukom, zasadila je vrbu zalivajući je suzama.

Godine su prolazile, provizirijumi su srušeni i ta lokacija je pretvorena u veliko gradilište. Sve drveće je posečeno, ali žalosnu vrbu niko nije dirao.

Ona i danas stoji na istom mestu i skoro da je porasla do krovova kasnije podignute višespratnice, satkana ob bola, žalosti, tuge, jada, čemera…Stoji kao spomenik jednom mladom biću koje je zlokobna bolest odnela za tren. I lepa sa svojim dugim povijenim granama kao devojka sa autobuskog stajališta.

Milica Ivanović


Podeli:

Svi znamo tu vrbu. Svako od nas je poznavao slične vrbe i hrastove. Milice, pišite više, ali, molim vas, manje ovakvih tužnih tekstova. Rastužili ste me.

Bio sam danas i pronasao zalosnu vrbu. Stajao ispo kao opcinje. U Leskovcu nema vece i lepse vrbe. Hvala za tuznu pricu.

wpDiscuz