Tri i po godine je Anton Dernbah (92) nakon kraja Drugog svetskog rata proveo u zarobljeništvu u Vučju kod Leskovca gde je naučio srpski jezik, tekstove partizanskih pesama, da slika i pije šljivovicu i da se druži sa Vučjancima. On se danas sa nostalgijom seća tog vremena, tim pre što nikada više nije video Vučje ni Leskovac.

Emotivnu priču ovog čovek iz Majnca, koji je zarobljen 3. maja 1945. godine u Trstu, kada je Hitler već bio mrtav, preneo je Radio dojče vele na srpskom jeziku, čije delove prenosimo.

„To je bilo prvi put da sam video partizane. Mnogi od njih bili su u jadnom stanju. Neki za svoje oružje nisu imali remen, nego su ga vezali konopcem, mnogima je odeća bila pocepana“, priča Dernbah.

A nemački vojnici bili su dobro snabdeveni, imali su pune ruksake i dobru odeću. „Jasno da su nas pretresali i uzimali šta im treba“.

Mnogi su se bojali da će biti odvedeni u Sibir, ali ovoga puta taj strah je bio neosnovan: daleko od sovjetskih trupa, koje su inače imale prvenstvo pristupa nemačkim zarobljenicima, kolona ratnih zarobljenika najpre je upućena prema Senju, a tu je raspodeljena u različite manje grupe.

Anton Dernbah je sa svojom radnom grupom završio u Vrhovinama, u Lici. Zadatak im je bio obnova puteva.

„To je bilo teško vreme. Radili smo naporno, a hrane je bilo malo. Higijena je bila vrlo loša, svuda su bile vaške, mnogi su oboleli od tifusa. Od toga su mnogi umirali“, seća se Dernbah.

Ali bilo je i ljudskih momenata: „Kada su pored nas prolazile seljanke, koje su išle na pijacu da prodaju voće i povrće, često bi nam dobacile komad hleba. I to je bilo 1945! Tada je mržnja prema nama još bila velika, mi smo bili krivi za sve.“

Opasni dani

Ne postoje precizni podaci o tome koliko je tačno nemačkih ratnih zarobljenika bilo u Jugoslaviji po okončanju Drugog svetskog rata. Prema rečima beogradskog istoričara Bojana Dimitrijevića, radilo se otprilike o 110.000 vojnika koji su preživeli zarobljavanje, a do kraja borvaka preživelo je oko 90.000.

Anton Dernbah je preživeo, mada teško bolestan.

Kada je krajem godine iz Vrhovina prebačen u Zemun, već je bio potpuno onemoćao. „Jedva sam izašao iz stočnog vagona kojim su nas prevozili i odmah sam se na peronu srušio na pod. Kada sam ponovo došao svesti, oko mene su stajali partizanski oficiri i neki nemački vojni lekari. To je bila velika sreća.“

Anton je dospeo u vojni stacionar u Zemunu, kasnije je prebačen u Sremsku Mitrovicu. Kada se oporavio od tifusa, u martu 1946. je, zajedno s čitavom grupom nemačkih zatvorenika, prevezen u Vučje pored Leskovca – i tu je ostao sledeće tri i po godine, do kraja ratnog zarobljeništva.

U Vučju naučio najpre psovke

„Tu sam naučio malo srpskog. Najpre psovke. U početku je bilo mnogo mržnje prema nama, govorili su nam ’Hajde Švabo’. Kasnije je bilo bolje i mi smo postali ’Nemci’. A uveče smo često slušali stražare koji su sedeli uz vatru i pevali ’Druže Tito, ljubičice bela…’ To mi je tu u glavi, to više ne mogu da zaboravimo“, priča Anton Dernbah sa svetlom u očima.

Ponekad uspomene ožive, sećanja dobiju boju, miris. Ponekad se davno naučene reči ponovo vrate na površinu

U Vučju je, zajedno s brojnim drugim nemačkim vojnicima, dospeo u zarobljenički logor u zgradi nekadašnje škole.

U početku su korišćeni kao besplatna fizička radna snaga: izvlačili su drveće iz šume, popravljali oštećene puteve ili gradili nove. Kasnije je, onjašnjavaju sagovornici DW prepoznavala njihova vrednost, “to da mogu značajnije da pomognu, i onda se oni koriste u najrazličitijem kontekstu, u najrazličitijim mogućim zanimanjima. Vrlo brzo su nalazili upotrebu kao vozači, majstori, inženjeri.“

„Da su hteli, naslikao bih im i Hitlera“

Anton Dernbah nije bio tehnički obrazovan, ali je imao talenat za slikanje: u slobodno vreme za logorske novine crtao je ilustracije. To se uskoro pročulo i u obližnjoj leskovačkoj Fabrici vunenih tkanina. „Jednog dana su došli k meni direktori iz fabrike. Bilo je to pred 1. maj. Pitali su me da li bih za paradu u Leskovcu mogao da oslikam njihova fabrička kola. Ja sam pristao i dozvolili su mi da se slobodno šetam po pogonima. Na kola sam naslikao proizvodni proces fabrike – od vune do gotove tkanine.“

Učestvovao na paradi u Leskovcu

Slika je na prvomajskoj paradi dobila pohvale i situacija Antona Dernbaha se od tog trenutka sasvim promenila. Više nije morao fizički da radi i dobio je svoju kancelariju u fabrici kao zvanični slikar. Radio je sve vrste transparenata: slikao je zvezde petokrake, pisao parole poput „Napred u borbi za izvršenje petogodišnjeg plana“ ili „Smrt fašizmu – sloboda narodu!“ Po potrebi i ćirilicom. „A kada su im bile potrebne velike slike Tita ili Staljina, ja sam ih slikao. Često sam radio slike Tita. Doneli bi mi male fotografije, a ja sam ih onda uvećavao i prenosio na platno. Slikao bih sve što je trebalo – da su hteli, naslikao bih im i Hitlera.“

U zarobljeništvu s kravatom

Kako je vreme odmicalo, život u zarobljeništvu postajao je sve „normalniji“. Dobili su službena dokumenta kao ratni zarobljenici, vremenom su za svoj rad dobijali i manju novčanu naknadu. Mogli su da nose bolju odeću, poneko je uspeo da nabavi i kravatu, a u jesen 1946. od kuće su počeli da stižu i prvi paketi.

U logoru je osnovan mali orkestar, postojali su pozorišna grupa i varijete, a aktivan je bio i hor po imenom „Singing Boys“.

Reči same naviru

S vremenom su u Vučju uspostavljani i kontakti nemačkih ratnih zarobljenika s lokalnim stanovništvom. Bilo je domaćih koji su znali malo nemačkog, a Nemci su učili neke srpske reči. Polako su se razvijala poznanstva. Od „Švaba“ su sve više postajali „Nemci“.

„Kada se u selu slavila neka svadba i nas su pozivali. Onda smo pili rakiju, a žene su stalno dolivale u čašu. Uopšte ne znam kako bismo pronašli put nazad“, priseća se Anton. „Ja i danas volim da popijem rakiju, tu u Majncu mogu da kupim Staru šljivovicu.“

Sam sa sobom razgovara na srpskom

Nakon 1019 dana provedenih u Vučju, zarobljenički logor je krajem 1948. rasformiran. Anton Dernbah zvani Toni, zajedno sa svojim drugovima, vozom je upućen u Nemačku. Kada je tamo stigao, čekala ga je još jedna razrušena zemlja, još jedna obnova. „Bilo je mnogo lepih trenutaka u Jugoslaviji“, sumira Anton, „a to što smo uopšte bili zarobljenici, to je bila posledica rata – koji smo mi započeli“.

U Vučje ili u Leskovac kasnije se nikada više nije vraćao. Ali uspomene su ostale, kao i sećanja koja s vremena na vreme ožive. „Ponekad i danas, kada sam u krevetu, razgovaram sam sa sobom na srpskom. Postavljam sam sebi pitanja i sam na njih odgovaram. Mada znam da mi gramatika ne valja.“

(DW/Jugmedia)