Stojim gore. Na vrhu najveće zgrade. Pogled je lep, nestvaran. Još uvek je dan, sunce počinje da zalazi iza horizonta. Prilazim ivici, ne plašim se, bez ikakvih namera. Ne mogu nikako da se setim zašto sam došao. U ruci držim sliku, paklu cigara, olovku i papir. Osećam ponos, ponos zbog nekog dela u kome sam učestvovao. Puno sam grešio u životu, ipak, znao sam da se ovde nalazim zbog nečeg dobrog.

Gledam u sliku. Na slici petočlana porodica, otac, majka, dva dečaka i jedna devojčica. Slika je iz neke hale, deca imaju novogodišnje paketiće. Vraćam sliku u džep, uzimam olovku i papir, razmišljam. Ništa mi ne pada na pamet. Stihijski mi navira osećanja, gotova sva istovremeno, napadaju me sreća, radost, tuga, bes. Odjednom, osećam nečiju ruku na svom vratu, hladnu. Okrećem se, vidim čoveka. Crnomanjastog tena, crne kose, sa brkovima, višlji od mene, širih ramena. Nosi dug crni kaput. Dobro me je odmerio.

– Nisi me prerastao – reče.

– Nisam, pa šta – skoro ljutito mu odgovaram i mahinalno pružam cigarete.

Čitam sa paklice, piše “Drina”, papirna, bela, sa grbom u sredini, sastavljenim od dva konja zlatno žute boje i crvenom trakom koja je išla oko natpisa. Skida polako najlon, cepa aluminijumsku foliju na vrhu. Udara vrhom paklice o drugu ruku, cigara lagano izlazi napolje. Uzima je i stavlja u usta. Ponavlja radnju i nudi me.

– Ne pušim – promrmljah.

Pali upaljač. Prinosi vatru i uvlači dim.

– Od kada – govori i izbacuje dim u isto vreme.

Odmahinjem rukom, pokazujući mu da ne želim nastavak razgovora i spuštam se na beton.Prilazi do mene, sedi i snažno me grli jednom rukom.

– Šta je bilo? Zašto si ljut?

Ne znam šta da mu kažem. Trenutak ćutnje izgleda kao večnost, večnost koja se sprema da sruši moj svet.

– Kako je Dara? – pušta me, glava mu ide pognuta ka zemlji, glas mu se menja za oktavu niže.

Uzimam mu upaljenu cigaru iz ruku, pušim neko vreme, opet tišina.

– Eh, kako je, pa kako će biti? – pružam mu sliku.

– Znam sve, razvila se ova slika, teško bi svi stali sada  – ponovo me zagrlio jednom rukom.

– Nisi me obrukao – zagrljaj me konačno opustio.

– Doduše, nisi me baš ni proslavio – blago se osmehnusmo obojica.

– Dobro si me zamenio – vraća mi sliku i pokazuje prstom na devojčicu.

– Nisam je čuvao sam, i Gile je, verovatno i više od mene.

– Princeza – izvadio je drugu sliku iz kaputa.

Na njoj slična situacija kao na prvoj, mama, tata, dva dečaka i devojčica.

– Da, princeza, bila i ostala.

– Isti ti kada si bio mali – pokazuje mi najmlađeg dečaka.

– Viki, liči stvarno – ustajem da protegnem noge i stajem ledjima okrenut njemu.

– Zbog nje mi je najviše žao – drhti mu glas dok izgovara reči.

– Srećna je, ne brini.

Sunce je skoro skroz zašlo. Svetlost je pri kraju.Vraćam se na mesto gde sam sedeo. Nema nikog. Stavljam onaj papir i pišem na brzinu, dok se još vidi. “Stojim gore. Na vrhu najveće zgrade…”
Ponovo osećam ruku na sebi, toplu. Drma me.

– Diži se tata – ćerkica me budi.

– Evo, ustajem – usporeno joj odgovaram.

– Što si tužan, šta ti je?

– Ma nisam – okrećem glavu od nje i brišem suze – danas mi je sestri rodjenad!

– Hajde da zovemo teta Maku na “skajp” – prilazi kompjuteru i pali ga.

– Hajde.

(Kraj)