СИТАН ЋАР

СИТАН ЋАР
Podeli:

Једини пут када сам добио истинске батине од оца било је пре тридесетак година. Велико дечурлијско друштво се после купања у Јабланици, играња фудбала, изморено, сјатило у продавници код чика Нинета. Чета малишана, изморена, вапила је за храном – упала у радњу каубојским стилом. Услужени како треба, као да испред пулта стоји највећа господа – ипак, док нам је чика Нине додавао тражене артикле, у тренутку када је био окренут леђима од нас, узимали смо еурокремове у малим паковањима.

Наравно да нас је приметио, али се понео достојанствено колико то може да буде комшија коме краду робу, сачекао да се заврши радно време, а онда обишао наше родитеље да их обавести о томе шта смо урадили. Без икакаве зле намере, без да тражи одштету, само да помогне колико је у његовој моћи.

Нажалост по мене и брата, отац није озбиљно схватио његове речи „Немој случајно да си их тукао!“. Био је љут као рис, увређен као никад, вероватно схватајући ситуацију као његов највећи пораз. Више од батина, заболео ме је следећи дан.

Отишао је до робне куће и купио десетак кантица крема, сачекале су нас лепо поређане на столу. Две су биле отворене и у њима по једна супена кашика. „Кусајте“, било је све што је изустио.

У једној речи садржано је све оно што је наш бестидни чин значио. Узимали смо нешто што нам не припада, узимали смо нешто што смо могли себи да приуштимо, узимали у комшилуку. Олакшавајућа околност могла би бити што је најстарији међу нама био десетак година стар, али слаба је вајда од тога, да смо наставили, пропали би начисто, људски. Овако, васпитне мере, имале су ефекта, сви до једног, од тих петнаестак дечкића, има сада своје здраве породице. Наши су родитељи, и поред комунизма, и поред деведесетих, урадили свој задатак.

Данашња деца, у узрасту коме смо ми припадали када смо учинили описани догађај, неспособна су да оду сама до школе, а тек да лутају авантуристички градом. Колико год би ми као родитељи хтели да тражимо оправдања тражећи неки репер стања у друштву, репер у односу на свет, тешко да би се било ко од нас мењао са оним што су прошли они што су нас одгајили.

Свако време носи своје бреме, али колико год бих хтео себе да оперем, пре двехиљадите је било теже.

Продавнице попут чика Нинетове, одржале су се једино у удаљеним малим местима. Њих су замениле велике трговине. Нема више ни фабрика у којима су радили наши родитељи. И оне су „замењене“. Све је додуше исто, неко би рекао чак и боље за обичног грађанина – јефтиније су ствари, све је исто, околности су промењене само радницима.

Додуше, мало је оних који су успели да прођу транзициони период на истом радном месту. Много их је остало без посла. Наука каже да је таква несрећа једнака губитку вољене особе. Ударац од кога се човек тешко опоравља. Ипак, жилави Лесковчани, и то су преживели.

Дочекали су једно чудно време, у коме највећу жртву, звучаће бизарно, подноси управо радник, већу и од оног на бироу. Некада поштован, уважаван, најважнији шраф у друштву, данас је обично оруђе. Оруђе које када се потроши, једноставно се – баци. Замена је ту, одмах иза ћошка.

Питоми Лесковчани нису се најбоље снашли, мало извукли за себе,  да их не одбаце, трпе све, и трпе до краја.

Нећу причати о страним фирмама,  условима у њима, јер, ако би неко требао да води бригу о нама, то су једни од нас, макар се сматрали најбољима – баш због тога.

Фала Богу, има доста виспрених суграђана, способних, прилагодљивих ситуацији. Има доста њих који су поотварали фабрике, покуповали, има доста њих који запошљавају, чине да град живи.

Међутим, мало је оних, који, својим радницима, дају више од минималца – ако и то.Мало је оних који „на лагеру“ немају бар неког кога „само што нису пријавили“. Иако већina  кука на порезе,  дугове, беспарицу, мало је оних који немају по неколико луксузних аутомобила, станова, апартмана на мору.

Некада су радници у Лесковцу својим послодавцима тепали са  – Газда. Реч која је тотално изгубила појам у капитализму, у друштву где би требала да цвета.

Газда није обична титула, носи много више од било које функције – газда се не постаје, самопрокламује, за газду се не гласа – да будеш Газда, то се заслужује.

Ниједан Газда неће дозволити да му радник заличи на кљусе, ниједан, таман да му из сваког  џепа испадају новци и да је сазидао све цркве овог света.

Не желим да од овог писанија правим првомајску шалу. Нити сам ја нека величина да могу окренути Лесковац наглавачке, нити би то било најбоље за нас. Наравно, сат се не може вратити уназад.

Ближи се Нова Година. Сваке године све раније и раније. Скоро да већ почетком децембра почиње сезона лова на нашег радника. Од вртоглавих попуста са 80% снижења и ценама које су веће од летошњих, до прослава које коштају тродупло више од уобијачених.

И то ће проћи, ал’ мора ли баш све преко његових плећа. Зар није мало превише? Не фали Лесковчанима никаква памет, све они то добро разумеју и све ће платити.

Ал’ ситан ћар који од њих узимате, од својих комшија, ситан ћар који вам не треба, има и он своју цену. Кусајте. Изузецима, свака част. 

ПС

Пре недељу дана присуствовао сам концерту Жељка Јоксимовића. За град Лесковац постало је уобичејено да врхунска културна дешавања, не само концерте, реализује на највишем могућем нивоу. Квалитет концерта је свакако подложан критици, али то неће бити из мојих уста, уживао сам. Међутим, оно што је на мене оставило највећи утисак, није ни добра организација, ни добро Жељково извођење. Познајем доста музичара из нашег града, био сам на великом броју весеља, џез није нешто што има голему традицију у Лесковац, а наручити песму у стилу стинга је заиста реткост. Лесковчани су попут најбољих пајтоса Луиса Амстронга изнели овај спектакл, верујем да ће и извођачи причати о томе.

 

 

 

 

 

 


Podeli:
  1. Postao si vlast? Kusaj! Voliš muziku Željka Joksimovića? Kusaj!
    Redakcija nikome ne objavljuje komentare ispod tvojih tekstova?
    Kusajmo!
    Ako se ta praksa nastavi, ne samo da neću čitati tvoje tekstove, nego kompletnu Jugmediju.
    Kusam!




    0



    0
  2. Nije bitna vlast bitna je osnovna celija svakog drustva PORODICA koja treba od malena da uci vaspitava svoju decu gde bez trunke savesti ukazati na dobro i lose u okruzenju kako nam mladost ne bi odlazila preko ili se predozirala raznim dostupnim supstancama i zavrsavala na ispiranhe zeludca ili spasavanje zivota od 13-14 godina zbog predoziranja u bolnici sto je postalo svakodnevnost




    0



    0
  3. Tekst je inace veoma poucan




    0



    0
  4. I pitanje: Sta je pisac hteo da kaze?




    0



    0

Comments are closed.