Kada sneg zabeli planinske visove iznad Medveđe, petočlana porodica Milić iz Retkocerske ulice iznad varoši okupi se u toploj  prostranoj sobi gde se uz vrelu kafu na trenutak zaboravi na siromaštvo.

“Pričamo i tešimo jedni druge kako smo, eto, obezbedili drva za ogrev i da nam trpeza nije baš  prazna i da su nam deca zdrava, a za ostalo ćemo lako”, priča Milosav Milić koji sa suprugom Zoricom Doderović odgaja troje dece od 5, 4 i 1 godine.

Ova porodica živi u kući koju je svojevremno na poklon od opštine dobila Zorica, posle smrti prvog supruga. Spolja oronula, unutra dve sobe, od kojih se koristi samo jedna, a druga više liči na magacin. Nameštaj kao da je sakupljen na otpadu. U uglu mali televizor, pokvaren, na podu po neka polomljena igračka, isperd kuće pokvaren dečiji bicikl. I to je sve.

Čime zabavljaju decu, pitamo.

“Pričamo im priče, bajke o boljem životu, o velikim gradovima i velkim svetlima. Objašnjavamo da tamo negde iza ovih brda postoje drugi, bogatiji svetovi u koje oni jednog dana mogu da zakorače. Naravno da su to priče koje sami sebi pričamo, ono o čemu nas dvoje maštamo jer deca su još mala. Samo ovo najstarije počinje da primećuje razliku između onih koji imaju više i nas koji imamo malo. Što se mene tiče, ja bih istog momenta otišao iz Medveđe da imam gde i da znam u koji pravac da krenem”, priča Milosav dok polako ispija crnu kafu.

Milići dobijaju sve što ih kao siromašne sleduje od države – socijalniu pomoć i dečji dodatak, ali je to nedovoljno da se prehrane petoro usta.

Otac troje male dece, ali otac i još dvoje odrasle dece iz prvog braka, je drvoseča, nadničar. Radi za dnevnicu od 10 evra. Tvrdi da se ona prepolovi na kraju dana jer gazde ne plaćaju gorivo i ulje za testeru i ne obezbeđuju obroke u planini.

“Sve ređe ima posla jer je velika konkurencija. Medveđa je puna nadničara, a smanjila se potreba jer su se šume proredile. Za desetak godina ovde neće imati šta da se seče. Sve smo posekli”, veli.

Milosav je tražio je posao u rudniku “Lece” i u preduzeću koje se stara o lokalnom vodovdu, ali nije primljen

Zorica čuva svinje i živinu, pa mesa ima u izobilju.

“Ja ne tražim mnogo od života, ali mi je dosadio ovaj crni šporet na drva i žao mi što deca nemaju televizor i uopšte bolje uslove za život”, jada se domaćica.

Deca nose polovnu garderobu, onu koju dobiju od rođaka, komšija i prijatelja.

“U Medveđi mnogo ljudi deli našu sudbinu i tu garderobu dobijamo uglavnom od malo bolje stojeće sirotinje od nas. Oni koji imaju, a takvih je dvadesetak posto, ne okreću glavu ka nama”, objašnjava majka.

Pored seče drva za ogrev, Milosav tokom proleća kosi travu za nadnicu

Ni Zorici troje mališana u trošnoj kući nisu jedina deca. Iz prvog braka ima dvoje. Žive u centru Medveđe u stanu koji im plaća Centar za socijalni rad, zbog čega je majka zahvalna državi i lokalnoj samoupravi. Vikendom dolaze kući.

“Meni su nadležni u Medveđi mnogo pomogli, no, ipak, teško je, ali krpimo se”, dodaje.

A “krpe” se tako što im pomaže i Crveni krst u vidu povremenih paketa sa namirnicima i sredstava za higijenu.

Višenacionlna opština Medveđa je jedna od najsiromašnijih u Srbiji sa prosečnim neto primanjima od oko 19.000 dinara, ne računajući prosek u koji ulaze zarade rudara, od kojih mnogi dolaze sa strane.

Prema procenama Crvenog krsta, oko 70 posto stanovništva spade u red siromašnih građana, ali retko ko od ovih vrednih i ponosnih gorštaka želi da pokaže svoje siromaštvo.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva