Šta bi dao da si na mom mestu…

Šta bi dao da si na mom mestu…
Podeli:

Vitalni penzionisani profesor i komunista i još aktuelni pisac istorijskih falsifikata, reče mi pre neki dan da sam mu dala „vetar u leđa“ i ulepšala dan zbog šanse da se javno, kao u „mladalačkim danima“, knjigom obračuna sa drugom knjigom i njenim autorima.

I dopustila sam mu još pet minuta slave, samo zato što je na trenutak bio inspirativan, uzburkao ustajalu žabokrečinu. Mada, što da se lažemo, bila sam tog dana i dobre volje…

Mnogi, bez lažne skromnosti, danas bi želeli tih pet minuta moje novinarske, pažnje, pažnje „Jugmedie“, „Blica“, „Alo, BETE…, ali većina nema ništa da ponudi, ni inspiraciju, ni originalnu ideju, ni drugačije mišljenje, ni pamet, ni hrabrost, ni nadahnuće, čak, ni teoriju radi teorije, a da ne pričamo o kritičkom stavu prema (ne)delu vladajuće vrhuške, ni lokalne ni one centralne.

Neki od njih su, doduše, i imali šansu u našim „ranim radovima“, ali su je prokockali svojom dosadom, neplodnošću, beskrvnošću, kukavičlukom, koji se uglavnom ogledao po udarima na slabe i u dodvoravanju jakima.

Nogirani su jer na njihove pisanije, gde su su bez ikakvog sadržajnog i logičkog pokrića pokušavali da pokažu svoju kobajagi pismenost, četujući po Guglu, nije bilo reakcije čitalaca, a obarale su i naš tiraž.

Sada ti, ali i mnogi drugi, a pazite, reč je isključivo o muškarcima, gubitnicima, neuspelim piscima i novinarima u pokušaju, onima, koji osim pet minuta slave u medijima za koje radim, iza sebe nisu ostavili ništa, koji se u svojoj struci nikada nisu ni istakli ni dokazali, koji su celog svog jalovog života živeli na državnim jaslama, na grbači sirotinje, ali i prevarantskim metodama drpali EU poreznike. E sad, upravo, ti pljuju me i prozivaju skoro svakodnveno, izmišljaju i balave nad zamišljenom žrtvom.

Čekaju, zapravo da im pravim društvo, da mi privuku pažnju, da izazovu moju reakciju, da dobiju onaj mladalački vetar u leđa i ponovo – pet minuta slave.

Ali ja neću da im pravim društvo, iz inata.

Mada, mogla bih, kad bolje razmislim, i imala bih šta da napišem. Na primer da su bruka i sramota, da su demokratiju branili džakovima s dojč markama u svojim džipovima, preko svojih „opskurnih“ nevladinih organizacija. Da su „ljudi“ čije je jedino merilo postojanja – novac,“ ljudi“ kojima je jedini cillj mažnjavanje love za prodavanje magle, pa da tako prema svojim aršinima i „mani, mani“ apetitima mere sve druge. Jer njima je u glavi samo profit&profit, za sebe i za praunuke.

Mogla bih i dokumentovane primere i sagovornike da citiram i navedem i da pokrenem priču, a nikada nije kasno, o NVO lopovluku u Leskovcu, a kralo se na veliko, kamionima i džakovima, preko kozjih staza iz Crne Gore i Makedonije (čuvam još audio snimak tada pijanog lidera).

A mogla bih i o biltenima sa celih pet čitalaca koji sebe nazivaju medijima, po sistemu – medijski uticaj u podrumu i septičkoj jami, a višemilionski iznosi iz leskovačkog, republičkog i EU budžeta do nebesea, o medijima koji i ne bi postojali da ih mi ne izdržavamo, tako jedno deset i više godina.

Mogla bih i da podgrejem priču o vlasnicima medija, imenom i prezimenom, koji su kod “žutih” tri godine primali iz gradskog budžeta solidne iznose, ne zna se iz kojih razloga i pobuda. U ugovorima je samo ime i prezime, o čemu posedujem obilatu dokumentaciju.

Ali ja neću da se bavim društvenim talogom!

Zato što onih pet minuta želim da posvetim pametnima i obrazovanima, inteligentnima i ljudima od kojih ću nešto naučiti, ali i svojoj velikoj i predivnoj desetočlanoj porodici.

Neću da se bavim ni onim drugim marginalcima koji povazdan pljuju mene u Jugmediu čak i na našem portalu, ljuti što umesto njih ne podignemo bič i zapucamo po režimu, jer, imam pametnija posla.

A zarekla sam se da ove moje pisanije ne objavim na Jugmedii zato što bi marginalcima time, a nisam dobre volje večeras, dozvolila onih pet minuta slave, budući da se čitanost Jugmedie, za razliku od mog Fejsbuk profila, meri desetinama hiljada čitalaca. Međutim, moje drugarice iz redakcije su, za razliku od mene, odlično rapoložene, pa, evo, insistiraju:

U inat isfrustriranima!

U inat onim anonimusima, koji od jedne žene očekuju da obara vlast koju mrze, a sami se kriju iza anonimnih komentara i profila, u inat izlizanim kritičarima, kojima je najveći intelektualni domet pljuvačina po novinarima, ali i zbog poštovanja 986.323 naslova u centralnim medijima, kojima sam kritikovala i žigosala sve negativne pojave i sve vlasti od 1990. godine do danas. I zbog toga sam kao novinar Milica Ivanović ubedljivo najnapadaniji i najprozivaniji novinar svih vremena u Leskovcu.

U inat onim muškarcima novinarima koji su se celog svog radnog života šlepovali kao deo režima, ili prepisivali Milicu Ivanović.


Podeli:
  1. Bravo Milice.
    Ne daj se generacijo moja.
    Pozdrav od Dincica koga bolje poznajes

  2. NikadIzvini 05.11.2015., 12:56

    Jel ovo dodvoravanje trenutnoj vlasti ili sam možda preskočila neki deo teksta?

  3. LEISTORIČAR 05.11.2015., 13:37

    Pozdrav za ženu jaču od većine muškaraca…Milice želim ti da nastaviš da budeš leskovački novinar, jer je novinar časna profesija i ima svoje mesto, mesto 7. sile..nažalost, ti si jedini novinar u Leskovcu..bilo bi lepo da ih ima više ali takva su vremena..

    • Hvala gospodaru Sorošu za sve što je učionio za srbski narod! 05.11.2015., 14:30

      mnogo mi pa i ti znaš od novinarstva.bolje piši od paragon blokovi, pečenje rakiju, kolko puta treba kominjak da izmrzne i kolko treba da bude debela svinja kad se kolje. idu slave a vi bagim evropeidi novoverci ste prvi kad se slavi preslavljuje i izvode adeti. samo „tiću“ da se ne izbrukaš ko da si iz bruklin.

  4. Draga naša urednice, moju malenkos i mog prijatelja I. K. su isterali i banovali na jednom lokalnom portalu, pa smo logikom odmotavanja potpuno prirodno, šućur allahu, nadošli na ideju da od vas ištemo azil i eventualno neki sendvič, barem isprva, dok se sami ne snađemo.
    hvala vam unapred dobra ženo, novinarko i gospođo.

  5. na kog je tacno mislila nemogu da skontam jer lma nekoliko komunista

  6. Sreca dodje 05.11.2015., 18:46

    Sreca dodje i ode, kao neka kockarska masina, koja radi po nekom tajnom programu, ne zna se kada ce doci, kada otici. Ne bih se slozio sa tim pogledom. Sreca je permanentna i izvire samo iz jedne jedine cinjenice…biti ziv. Ta, apsolutna sreca nema veze sa razumom i emocijama i njoj je sasvim svejedno sta to zivo radi sa sobom, kao sto radi. Njen osnovni proizvod je neprisilna radost, koja je uvek prisutna bez ikakvog razloga, kao i zivot. Covek svoju licnost stavlja iznad zivota, tretirajuci ga kao svoje vlasnistvo sa kojim, o smelosti, moze da radi sta mu se prohte, iskaljujuci svoj, malo je reci prostakluk po sreci svega zivog. Kada se zivo maltretira, ono dementira od straha, troseci svoj smisao na sanaciji povreda, koje su neprestano prisutne. Zivo voli da razvija svoju srecu, da je plodi sobom u bezbroj varijacija, da prikazuje blago svoje tajne i lepote. Sta je razlog postojanja zivog. Da bude zivo. Sta rade oci. Gledaju. Zasto gledaju. Da vide to sto gledaju.

  7. Gordost je jako losa osobina svakog ljudskog bica. Iz gordosti se radja svako drugo ,novo zlo u coveku. Znam da si dobra iskusna novinarka koja zasluzuje postovanje i novac za svoj rad. Ali ti ne treba gordost. Pusti druge da se valjaju po onome sto im izlazi iz usta. Neka te to ne opterecuje. Sta su radili tu neki, uzeli ogroman novac ?..tako,onako- neposteno ? Pusti i to. Svi to znaju. A oni, sa tim novcem nece kupiti srecu unucima, budi sigurna. Neka su zato zivi i zdravi tvoji. Unesi mir u zivot, nastavi da radis korektno.

  8. sta bi dao da si na mom mestu 06.11.2015., 10:19

    ne bi dala ni prebijenu paru.
    Sto da me bije svaka budala, krsi fotoaparati, maltetira i psuje.
    Nego tvoje pravo, mozda to i volis.

Comments are closed.