Iskreno se ne sećam trenutka kada sam se upoznao sa Nebojšom Ilićem Ilketom. Čini mi se da ga znam oduvek kao nekog čoveka sa kamerom, koji sve vidi a malo govori. Saradnju smo počeli kada je snimao promociju moje prve knjige i od tada naše poznanstvo se polako razvija u prijateljstvo.

Gledao sam njegove filmove i divio se njegovom talentu. Dok je snimao film Pustood, javio sam mu da postoji pripovetka Crnilovića krug, koju je napisao književnik Saša Hadži Tančić. Nažalost, Hadži Tančić nas je napustio pre premijere filma, ali znam da mu je bilo drago  što se pominje u filmu.

Iako je nekad saradnja Ilketa i mene bila slučajna, danas on planira da snima film po mojoj knjizi o Vladi Iliću. Meni je velika čast što pozanjem Ilketa, a zadovoljstvo mi je što sam knjigom o Iliću prokrčio put njegovom novom filmu.

Međutim, sve navedeno je manje važno. Pojava Nebojše Ilića Ilketa je nešto samo po sebi fascinantno. Nije čudno što on postoji, niti što je Vlasotinčanin već to da stvara u Vlasotincu. Lako je biti umetnik u Beogradu, što bi rekao Njegoš  “iz grmena velikoga lafu izać trudno nije”. Zadivljuje da jedan takav stvaralac živi u maloj varoši oko 300 kilometara daleko od prestonice. On se bavi filmom, veoma skupom “zabavom”, i još osvaja brojne internacinalne nagrade. Samo je ovo dovoljno da neko zna i da se iznenadi, čak i da nije pogledao nijedan Ilketov film. A kad pogleda, onda se nađe u čudu! On kao da pravi filmove ni iz čega ili bolje rečeno deluje da od bilo čega može da napravi film. Ilke je odavno prešao granice naše države. Njegov talenat i dobronamerni duh  pravi je primer rodoljublja. Film o dečaku koji pliva za pravoslavni krst nagrađen je Hrvatskoj, što govori da prava umetnost prevazilazi sve šovinističke podele. Poruke njegovih filmova su humanističke, bolje rečeno ljudske. Ilke nas poziva da budemo ljudi kao što je to činio patrijarh Pavle.

Okosnica skoro svih njegovih filmova je Vlasotince na ovaj ili na onaj način. Za razliku od vesti koje pominju našu varoš u crnoj hronici, Ilke daje jednu prelepu sliku. On ništa ne idealizuje, samo predstavlja realnost koju senzacionalistički mediji ne žele da vide. Njegovo ”treće oko” ostavlja svedočnstvo o Vlasotincu koje žilavo prkosi surovoj borbi za goli život. On ne pristaje na palanačku malodušnost, jer dobro zna da je provincija u glavama ljudi i da to nema veze sa geografijom. Kad neko za sto godina bude pisao istoriju našeg mesta, videće bolje od nas naše promašaje. Između dva popisa nestalo je preko 10% Vlasotinčana, što onih nerođenih, što onih što su pobegli u potrazi za boljim životom. Tom istraživaču će fenomen Ilketa biti neverovatan! Zar je moguće da takav umetnik živi u gradu koji izumire?

Ilke je umetnik koji ne čeka neko bolje vreme da bi stvarao. On obavlja svoju ovozemaljsku misiju uprkos svemu. Ilke je zrak svetlosti u mraku u kojem živimo. Posle Kosovskog boja nastale su najbolje naše epske pesme. Ivo Andrić je za vreme ratova napisao svoja najbolja dela. U pesmi “Manasija” Vaska Pope zograf slika bez obzira na “konjicu noći”… Da su Srbi čekali bolje vreme za kulturu, ne bi bilo ni Srba ni kulture.    

Najlepše je od svega što Vlasotince voli Ilketa.

Sinoćni višeminutni aplauz najbolje govori šta Vlasotinčani misle o njemu. Ne znam koliko je shvaćen, ali znam da je voljen. Ipak, nešto se promenilo kod nas, jer Ilke nije kao Crnilović neshvaćen od sredine u kojoj živi. Njega niko ne pomišlja da zove pustood. Nije mala stvar postati prorok u svom selu. Mislim da je Ilke poput mitskog Anteja, ima snagu samo dok je vazan za tlo na kojem je ponikao. On ne bi bio to što jeste da nije tu gde je rođen. Vlasotince je mnogo dobilo jer je zadržalo Ilketa, ali i obrnuto. On nije ptica selica već endemska biljka, a na nama je ga sačuvamo.