СВЕТОИЛИЈСКА

СВЕТОИЛИЈСКА
Podeli:

Градови којима је стало до реномеа и респекта, који држе до себе, до свог имена, традиције и идентитета, а Лесковац као позната „метропола“ роштиља и текстила (некада српски Манчестер) свакако држи до свог имена и традиције, имају улицу коју познаје скоро сваки намерник и јебанџија који дође у посету граду.

Таква улицу у Лесковцу је Светоилијска.

Познате лесковачке улице су такође Нишка и Млинска, али само и једино Светоилијска има поему написану њој у част.

Наша Светилиска,  тако су је звали Они пре Нас, тако је зовемо Ми, а тако ће је, неки нови клинци, звати и после Нас. Светилиска, наша верна и постојана  животна свакодневница, и ми њени привремени животни сапутници.

Писац овог текста сазнао је, читајући Jугмедиу, а пре него је прошао њом, да су после много година: „Почели радови у Светоилијској, у једној од најпрометнијих и улици у којој је можда забележен највећи број хаварија у Лесковцу“.

Нисам првосвештеник Светоилијске, нити ми је намера да талашкам по напуштеним и прашњавим талозима прошлих времена, а још мање да се препуштам романтичарским иди-ми-дођи-ми керефекама; без жеље за било каквом банализацијом носталгије, а још мање за некаквим претенциозним историографским истраживањима, ово је само мој ламент над Светоилијском улицом о оним давним дагеротипским временима која су заборавили само они који су у међувремену умрли.

У Лесковцу само према Светоилијској имам религиозан однос, сви остали делови града су ми подједнако (поготову сада када је све отишло до ђавола и када су некада култна чаршијска места претворена у руине, рушевине; јавне клозете, вузленска свртокуришта и наркоманска збиришта, или су потпуно нестала са лица града) овако аметом абена, постала страна и непозната. У Светоилијској ми је рођена мајка (моја баба, бабина мајка и баба, рођене су где је сада двориште ОШ Јосиф Костић), рођен сам ја и два моја млађа брата, рођени су ми ћерка и син; у њој сам провео детињство, младост и дочекао старост. Сваког дана, када сам стасао за школу, идући Светоилијском, одлазио сам у „школу поред реке“ где сам се једино, у целом свом животу, школовао и образовао, и где сам стекао једина знања која поседујем – ако их уопште имам? Ја, који имам само 4 разреда основне школе, даље се не сећам било које школе. Цео досадашњи, а надам се и будући, живот провео сам и провешћу у њој. Нисам мрднуо нигде из ње – Светоилијске! Мало ли је? У Светоилијској су рођена четири председника Лесковца, пети се пре скоро 50 година доселио у њу. А сад, како је почело:

Да се на брегу утемељи/ Црква Светоилијска

Да црква буде од добре грађе/Да доликује вароши

Кад се излије звоно/Да се звонара гради

Да се под црквом копају раке/Да доле буде гробље

Да гробље буде српско/ Остало како кад може

Затим да се кроз брег/Пут пресече/ Ту да се удеси улица

Да се улици да име Светоилијскo/ Крај пута да се куће граде

Светоилијска улица се простире, доле, од главне лесковачке Поште, па све горе до рачвастог дела пута, до бивше Трошарине, где једна рачва води до Светоилијског гробља, а друга наставља као локални пут за суседна села. На самој рачви, са десне стране пута према селима, била је барака Трошарине. Сигурно се питате: Каква бре Трошарина? Лепа, кажем ја. Трошарина је била дрвена барака у којој су 24 сата дежурали варошки чиновници, трошаринци, који су контролисали и прегледавали „пасоше“ сељака који су долазили у град неким послом или носили робу на пијацу. Сељаци у Лесковац су могли да уђу само уз „пасош“; још једна Трошарина била је у „Суву реку“, на самом ћошку, где се скреће за бившу Кланицу.

Да се поштује васцели/Сељачки род

Што суботом долази у варош/ Да се диви глупостима господским

И да се ветру чуди

Светоилијском улицом су, скоро свакодневно, пролазиле сахране – „пратње“ –  са умрлим Лесковчанима на путу за вечну кућу, на Светоилијском гробљу.

Улицом да се одлази на вечна путовања

Улицом да се оплакују отишли

На челу „пратње“ носио се крст, онда су ишли свештеници, па „мртвачка кола“ са покојником у њему, а за колима најужа родбина и сви они који су знали или само познавали покојника. Код зграде Поште покојник би се први пут опојао, а онда на раскрсници изнад Пољанице и други последњи пут до цркве и гробља.

Нека Светоилијска/Буде последњи пут у Рај/Ако Раја има

Нека Светоилијска/Буде последњи пут што у Пакао води

Ако Пакла има/ Записано је/Пакао постоји

Светоилијска/Међаш улица

У виногорја лесковачка/Уткана

Води тамо/Одакле ни мрав у град не силази

Све што је тамо/Да се не понови

Тако је било вековима, од настанка Светоилијске улице, док није дошла наредба, „одозго“, из општине да нема више „пратњи“, и да се покојници морају погребним, комуналним аутомобилима, превозити горе до цркве и до вечне куће. И наредба се почела поштовати одмах. Никада више хришћанска сахрана, са „пратњом“, није прошла Светоилијском улицом. Али су зато ромске сахране увек, па и дан данас, чест колорит Светоилијске улице. За Роме и њихове сахране никаква наредба, већ више деценија, не важи. Музичка банда напред, која свира погребне маршеве, коњске таљиге са покојником и мушкарци из махале, као последња пратња. Ми, Лесковчани, хришћанске провенијенције, смо грађани другог реда; у граду који смо осмислили, изградили, прославили у читавом свету, створили огромне фабричке комплексе, велелепне цркве, на понос Лесковца, подигли, културно уздигли, али га и политички сахранили. Сви други могу скоро све, ми хришћани не можемо скоро ништа. Пред законом смо сви једнаки? Ма како да не! Удвориштво свих досадашњих лесковачких самоуправа, па и ове садашње, траје 25 сати дневно. Ако, тако нам и треба. Докле смо ми дошли? Зид брате, нема даље! Међутим, Господња воља је, јер је Власт од Бога. Ко зна шта смо све ми Лесковчани Богу згрешили?!

На средини Светоилијске налазила се, а и данас се налази, чувена Пољаница, базична културно-друштвена институција доколице; култно место нас Саат малаца; из које се одлазило у „бел свет“ и у њу из њега враћало. Оно што је Madison Square Garden за Њујорк, светилиште светске кошарке, то је за нас била Пољаница. Ту се играо најбољи покер, табланет, домине, билијар, стони тенис, а испред ње, на улици, најбољи мали фудбал и најжешће „другарске“ туче. После целодневног глуварења лесковачком чаршијом, увече би се враћали у Светоилијску, поседали на степенике Пољанице и остајали до свитања; било нам је касно за легање, а рано за устајање. Рано зором, када се дан одвајао од ноћи, прво су се у чаршији отварале пекаре, и онда би ми директно из Пољанице кренули на доручак: они који воле пењурлије у пекару преко пута Поште (и данас је ту), а они који воле бурек у „Соко“ на врућ бурек и ладан јогурт из флаше са широко грло. Тек онда се ишло на починак и одмор пред нова свакодневна глуварења лесковачком чаршијом, као стилом живљења и посебним начином кафанско-уличарске феноменологије. Најинтересантније ноћи су биле петак на суботу; тада се Светоилијска претварала у највећу спаваоницу, на отвореном, на јавном месту у Лесковцу. Сељаци би, из удаљенијих села, дотеривали дрва, ћумур, крљке, лозинке, кудељу, на Дрвену пијацу, која је била где је сада Ватрогасни дом и Геронтолошки центар, и у вуновлачару – биле две на Светоилијској. Како нису сва запрежна кола могла да стану на самој пијаци, сељаци су, од раног предвечерја у петак, почели да „паркирају“ своја запрежна кола од Поште до врха Светоилијске улице, тј. до Трошарине, а они који нису успели да пређу Трошарину „паркирали“ су се од Трошарине до јеврејског гробља. (Наравно да смо и јеврејско гробље уништили. Сада су у његовој близини никла нека друга гробља, али не хришћанска. То је чин поштовања нас Срба према пријатељском и многострадалном јеврејском народу. Па, нисмо ли ми Срби једини, поред јеврејског народа, небески и од Бога изабран народ!? Јесмо!? Ко је луд нека поверује у ту лаж и искрено српско пријатељство. Док ово пишем неко ми на уво шапуће: Србија је прва земља Европе која се „ослободила јеврејског питања“, за време Другог светског рата. Уз несебичну помоћ Немаца, скоро све Јевреје у Србији смо истребили.) Лети и у рану јесен, када Ветерница скоро пресуши, скупљени испред Пољанице, касно ноћу, одлазили смо „у рибе“ са загажњу, и када би се рано ујутро враћали са пуним цегерима риба, на питање случајних пролазника „куде ги накршиште“, наш одговор је био: „Зини да ти кажемо, там куде ћорав гледа, там куде мачке лајев“. Тако су текли земаљски дани на Светоилијској улици, у којој сам још као клинац чуо изреку, а на сопственој кожи и осетио: „За сва зла која те сналазе кривицу приписуј себи и само себи“. Много година касније сазнао сам чија је то изрека. Сада је неко друго време, Лесковац ме све више подсећа на проклету авлију у којој „опасани зидом, заједно живе и грешници и праведници, и џелати и жртве, лопуже и поштењачине, и они који су упрљали руке и људи чистог образа…“.

Пропадање Светоилијске улице није почело од јуче. Ма таман посла. За време Бравара, када смо имали озбиљну државу, водило се рачуна о Светоилијској.

Живот није дао да се/Светоилијској какво зло приреди

Грађена пролећем/Дограђивана летом

Зимски дани час горе час доле/Текли су

Не питајући нас/Колика је цена ништавности

Дибидуз пропадање Светоилијске улице је почело када је умро Бравар и када је свака суша, пришипетља, тутумрак, зерзилић и елебак, све То кусо и репато, сакупљено с коца и конопца од зла оца и горе мајке, помислило да Оно, онако џумле, може да „управља и води“ Лесковац. Све Те persone dramatis су га толико „лепо“ водиле да су, поред осталог, дозволиле да се на Хисару посеку велике површине огромних зимзелених стабала, које смо ми за време Бравара, као млади горани, посадили од подножја до самог врха. Да се на градском земљишту, на падинама Хисара, после бестидно-злочиначке сече стабала, подигну на десетине стамбених објеката без дозвола и било каквог урбанистичког плана, а све, кобајаги, због мира у кући, јер, забога, То су наши суграђани, друге етничке провенијенције. Све лесковачке самоуправе титрошу их из превелике „љубави“ према „сигурним гласовима“. Али, сви смо пред законом једнаки?! (Другом приликом много опширније: „сви смо пред законом једнаки, само су неки једнакији“.) Када падну мало веће кише, онда се сва вода са Хисара, муљевита, фекална, брза и обилна сручи на Светоилијску улицу, која сутрадан, препуна штроке, ђубрета, пешчаних наноса, подлоканог асфалта са огромним рупама, личи на Дрезден после бомбардовања.

Ако се жели, садашњом реконструкцијом и уређењем Светоилијске, дуготрајно решење за наречену улицу, мора се, под обавезно, поново пошумити Хисар, средити и уредити цела Саат мала, све уличице које излазе на Светоилијску, и свакодневно је чистити и сређивати.

О празницима народним и државним                                                                                                                     Улица да се три пута дневно помете

Тако је и било за време Бравара, са јелове метле, па удри; не буде ли тако поново, на куково лето Светоилијска ће изгледати како јој и приличи – најзначајнија улица српског Манчестера, Лесковца.

Ово је моја веома кратка прича о Светоилијској улици, никакав лични ресантиман, и извињавам се што не знам да је испричам на други начин који би био бољи, а самим тим интересантнији и занимљивији за читаоце.

Сад нека други/Књиге инџилере пишу

Моја написана у заборав пада

Стихови коришћени у мом тексту „Светоилијска“ су из поема „Светоилијска“, великог лесковачког песника, покојног Радета Јовића.

Срећан Илиндан! Леп дан, и свако добро.

Вечко Нешић, син Марчета и Властимира Нешића; унук Данице и Душана Валчића; Злате и Лазара Нешића; отац ћерке Данице, сина Лазара и супруг Љиљане Нешић

 

 


Podeli:
  1. svi pobrojani u potpisu 29. jula 2017., 2:31 pm

    Ko bozoprosti u citulji?




    0



    0
  2. Ne mogu zaspati nocas 29. jula 2017., 2:33 pm

    Molim imena pradeda i prababa dr sa tackom Nesica :D




    0



    0
  3. Fenomenalan tekst, fenomenalan. Vecko, ulepsao si mi dan.Stanovala sam kod postu. Kao da sad gledam nasu staru Svetilisku ulicu. Daleko sam od nje, mnogo daleko.




    0



    0
  4. odlicno sakriven tekst 29. jula 2017., 6:31 pm

    Od komentara. Nigde na pocetnoj stranici ga nema.




    0



    0
  5. Jugmediji, Milici i Nesicu za ovakve tekstove.Oni su jedine svetle tacke leskovacke ucmalosti.Treba pisati i o ljudima iz Svetoilijske i radnjama u njoj. Pozdrav iz Bgd.




    0



    0
  6. Rimljani su imali,hleba i igara ali i one koji su gubili glave,ukazujuci na tiraniju.Grci isto.Francuski carevi su slali gutace vatre i razne akrobate da razvesele narod.Ali su imali i one druge,knjizevnike i filozofe,koji su gubili glave,ili zavrsavali u zatvore ,boreci se za liberte.U ,,komunizmu,,bilo je knjizevnika po zadatku,ali su bili i oni drugi,i nisu dobro prosli.Pisac ovog teksta,kojoj grupi pripada?Neznam.Ono sto znam, da su teska,preteska vremena,a valja nama preko reke.A za to treba m..a.




    0



    0
    • Slusaj bre neposlusni,ti kao sve znas.E pa pitam te pitam,koje godine je autor kolumne doktorirao?




      0



      0
  7. menadzer oranja zemlje 29. jula 2017., 8:38 pm

    Strasno dobra prica, kao i sve sto je dosada napisao gospodin Nesic. Jako dobro zapazanje da su Romi privilegovani, a Srbi gradjani drugog reda. Romi su pre svega glasaci i tu je sustina privilegije. Posto mnogo ima mastera, ja sam se opredelio da se samoproglasim za menadzera. Mogu i da pribavim diplomu sa pecatom, ali ovo sto ja radim manje znaju od mene profesori sega-mega fakulteta.




    0



    0
  8. Pasosi, nego kako 29. jula 2017., 9:18 pm

    da ponovo budu za seljaci uvedeni. Da se leskovac napokon resi prljavstine i necistoce.




    0



    0
  9. Mora da si jeo bunike 29. jula 2017., 11:20 pm

    @odlicno sakriven tekst
    kada pises da ce Milica da krije Veckov tekst. Utice ova klima na tebe nepovoljno. Buncas i pricas sam sa sobom. Veckov tekst odlican. Stvarno smo gradjani drugog reda mi Srbi.




    0



    0
    • Kako znate da je Srbin? Možda je demokrata ili naprednjak.




      0



      0
    • Neverovatni komentari.,,Romi privilegovani,,pasos za seljake,,Srbi gradjani drugog reda,,Vi ste dragi moji,nazalost,pali pod uticajem tz.,,Gebelsove propagande,,Ova vlast pod vodjstvom Bosanskog lobija,evo kako vidim uspeva i nas juznjake da zavadi.To sto nas ponizava,podcenjuje..to ne vidimo.Ali evo pod uticajem,toboz pisaca/Nesic/u prosloj kolumni motivise nas da tudje sunce bolje greje,a evo sad i ovako podeljene jos vise deli.To ne sluti na dobro.Uostalom,Romi su u prvom sv.ratu bili u srpskoj vojsci za razliku od danasnjih ,,vladara,,koji su bili na siprotnoj strani,seljak je u najtezim vremenima sacuvao Srbiju/Depere/a mi juznjaci jeste da smo gradjani drugog reda,ali u odnosu na one sto vladaju.Pamet u glavu,PODELE ce nam ,,doci glave,,dok ce oni uzivati na Dedinju.




      0



      0
  10. Baba Danica, a onda cerka Danica. Deda Lazar, pa sin Lazar.
    Bravo Nesicu, tako treba. Srpska imena.




    0



    0
    • Lazar je grčko ili hebrejsko ime, nisam baš siguran. Vjačeslav je rusko ime. Danica jeste srpsko ime, a ima ga i kod drugih slovena.




      0



      0
  11. Lazar je herbejsko ime i znaci:Bog s tobom. Odomacilo se pre 20 vekova u Srba.
    Danica je prema zvezdi Danici, odnosno Veneri.
    Ali kakve to veze ima sto sam napisao da su to srpska imena?




    0



    0
    • „Bog s tobom“, pre će Jello Biafra biti srpsko ime nego Lazar. Srpska imena Srbi razumeju, ne posežu za vikipedijom, hebrejskim i grčkim prevodima ‘naših“ imena. Najbolje je da prekinemo raspravu.




      0



      0
  12. Au, strašan text! Bravo!




    0



    0
  13. „Tam kude macke lajev“ GENIJALNO




    0



    0
    • Joe Strummer Pink je Punk 31. jula 2017., 11:41 pm

      Moglo je slobodno da se doda „A kučiki mjaučev“. I To bi bio kompletan a sažet opis trenutnog karaktera naše palanke.




      0



      0
  14. Uvek su ispod mudrosti( mudri tekstovi, kolumne) samo dijalozi između onih koji slično razmišljaju i koji i sami dolaze do više manje istih zaključaka. Do onih kojima bi te mudrosti promenile pogled na svet one kasno dolaze, a kada dodju obda je dockan batice moj eeee…Kad čovek počne da se priseća svog detinjstva, dečaštva, mladosti, to nije dobro ni za njega ni za okolinu. Daj da vidimo šta ćemo dalje mi koji nismo ni profesori ni penzosi. Gde ćemo mi koji zasigurno znamo da većina nas u „blagodetima“ penzije neće u/živati.




    0



    0
  15. А>П>Чехов 2. avgusta 2017., 8:06 pm

    „Ne izmišljaj patnje koje nisi iskusio i ne slikaj prizore koje nisi video, jer laž je u priči mnogo dosadnija nego u razgovoru.“




    0



    0

Comments are closed.