GODINE traganja, obijanja pragova , lupanja na vratima koja niko ne otvara… Već sam umorna od hodanja po ivici provalije…već predugo gledam u nju. Bojim se pogledaće i ona mene.

Moj je problem toliko paradoksalan da bi se morala izmisliti nova reč za „paradoks“.

Provalija

Ponekad pomislim da sam nekrunisani ambasador armije ojađenih, ostavljenih žena, bez prebijenog dinara u džepu, sa jednim, dvoje ili više dece, ostavljenih na nepreglednim padinama „srpske Patagonije“- rodnog nam grada Leskovca.

Oligarhija je postala relikvija, inteligentna žena bez bogatog muža ili drugih poželjnih epiteta sada je van trenda, a odnos države, odnosno gradskih vlasti prema samohranim majkama (a sve češće i očevima), bez obzira na nivo njihovog obrazovanja, ispod je svake kritike.

Ja sam toliko toga doživela, čemu više ne znam da li da se smejem ili da zaplačem, da sve ne može stati na hiljadu stranica. Ovde je opisano par najnebuloznijih, najapsurdnijih i najbolnijih mojih iskustava…

Žene i Balkanci

Zaobišla bih godine traganja za poslom dok sam još bila u braku. Tu se već bivši muž, kao svaki pravi Balkanac, pobrinuo da balkanski genetski kod onemogući svako, eventualno, implementiranje žene u savremene tokove, njeno otelovljenje u socijalnu sredinu. To je inače aksiom za našu malu „despotovinu“ –Leskovac i okolinu, učiniti ženu zavisnom i sputati njene talente, njen intelektualni rast,  razvoj i napredak.

No, da ne dužim dalje….. Dobrodošli u „stvarni“ grad Leskovac….onakav kakav je kad mu se koprena skine!

Skidanje koprene

Prethodna vlast u Leskovcu, moram zaključiti, nije bila ni do kolena uvaženoj gospodi koja je na vlasti danas. (Sećam se….. imah „prijatelja“, kome, u nedostatku argumenata, nije ostalo ništa drugo nego da „veoma muževno i osobito hrabro“ utekne glavom bez obzira kroz stražnja vrata zgrade Opštine, dok sam ja strpljivo čekala na glavnim. Ipak mislim da je čovek, bežanjem, sebi učinio veliku uslugu, jer bilo bi jako ružno da njegova žena čuje kako joj muž ispija kafe sa lokalnim raspuštenicama. Nnaravno, to su bile samo fantazme u glavi uvaženog gospodina. Ova raspuštenica je od onih sa mozgom.)

Ovako su radili bivši:

Sitne poslodavce neću ni pominjati. Njima neću isprljati niti jedno parče parira, bio bi greh.

Ali, postoji jedan kuriozitet! U jednoj firmi imam zakazan sastanak sa g-dinom direktorom. Zakazala sam početkom aprila 2013. godine, i rečeno mi je da će prvi slobodan termin biti rezervisan za mene. Na žalost, direktor je, očito, enormno zauzet čim ne dođoh na red do sada.

Nisam vitez Okruglog Arturovog stola

Veoma važan „detalj“ iz priče o mom putešestviju ka zaposlenjuju je, nesumnjivo, moje nesebično stranačko angažovanje. Bila sam, u nekom periodu vremena, između ostalog i član jedne, ne tako mnogoljudne stranke. Redovno sam posećivala sastanke, plasirala javno svoje ideje (koje su posle postale perje kojim su se zakitili drugi…..ali neka, praštavam ja…). Sedela sam danima sa za stolom sa omladinom, po deset i više godina mlađima od sebe. Svi smo stremili istom cilju, samo ja nisam imala „vezu“ među ćlanovima Arturovog „okruglog stola“. To je bila moja mana koja se, naravno, ne oprašta.

Verovala sam da je logično da pravo prevashodstva prilikom zapošljavanja treba pripasti samohranom roditelju dvoje dece, a ne „dečici“ koja će svoju zaradu potrošiti na „krpice“ ili na alkohol po leskovačkim kafićima.

Avaj!

Čekajuci direktora u glavnom holu jedne leskovacke javne ustanove, koje je, ponekad trajalo i po tri sata, poluotvorenih usta i sa suzama u očima gledala sam defile one iste „dečice“, sada zaposlene naravno….. Jako lepo, biće cipelica, haljinica… a moja će deca nastaviti na budu željna svega…

Radna knjižica samo za odabrane

Pomenutu ustanovu bih naročito izdvojila iz mase ustanova u kojima sam doživela „poraze“. To je ustanova sa mnogo upošljenika, uglavnom stranačkih poltrona ili „buržoazije“ iz prelepog krajolika leskovacke okoline. Zbog „naročitog tretmana“ kod g-dina bivšeg direktora, bila sam  primorana da se obratim resornom ministarstvu  u pismenoj formi.

Naime, obzirom da mi je g-din direktor rekao da se ja NIKADA neću zaposliti iz više razloga, koje je i je naveo, a osnovni je, navodno bio da on radi po direktivi ministarstva. Odgovor iz istog tog ministarstva bio je sledeci: „Ko će i kada biti zaposlen ovisi iskljucivo od direktora i uprave……dotične ustanove“.

Čekajući Godoa.., a ovako sadašnji!

I tako, mesecima cekajući „Godoa“, došlo je do smene vlasti, i na čelo ove ustanove došao je novi čovek, nova nada, uzdanica naša!

Zakazala sam razgovor, uspela da konslolidujem sebe i otišla da novom direktoru ponovim svoju, već napamet naučenu priču.

„Da, trebaju mi radnici! Ali ja li ću tebe primim, prvi put te u životu vidim. Ja  ću da si primim nekog svog čoveka, od poverenja!“ (Izvinjavam se čitaocima zbog gramatičkih grešaka).

(Ne)pošteno do posla

Umorna sam od svega….. pošteno se zaposliti u ovom gradu nazvala bih vrlo koncizno, Perpetuum mobile!

Jedino mi ostaje da se podignem, skinem blato sa svog lica, podignem glavu visoko, i , onako uporna i stamena JA, nastavim dalje da koračam trnovitim putem. (Sapatnice i saputnice moje na ovom putu, učinite isto!!!!!).

Nova zora osvanuti mora

Stopala će krvariti, krvariće duša, gledajući decu kojoj, osim života koji sam im dala i ljubavi nesebične, ništa više ne mogu dati. Bog blagoslovio deku i baku, zahvaljujući kojima su site i iole obučene….krvariće….ali nova zora osvanuti mora, žarkim bojama obojena, i na platnu mog postojanja pravda će nacrtati prvu radosnu notu u ariji mog, za sada, promašenog života.

Žena i mjaka,

(Ime i prezime poznato redakciji)