Troje dece živi u čatmari bez struje, vode, televizora..

Troje dece živi u čatmari bez struje, vode, televizora..
Podeli:

Bušni crni šporet ispod ogoljenog karatavana obavijen dimom. U njemu pucketa vatra, ali soba je ledena. Oko njega posluje žena, preko puta troje dece uzrasta od 3 do 5 godina.

Nije im hladno, malo pre sam založio, brzo će se zagrejati“, ubeđuje nas Biljalj Jahović, glava porodice, dok sedimo na propalom kauču u jaknama.

Drva sirova jer ih je sat ranije kolicima doterao iz obližnjeg potoka.

Vazduh u prostoriji naherenog kućerka sa dve sobe je opor, memljiv. Neprijatni mirisi uvlači se u svaku poru, žurimo da bi udahnuli svež podplaninski vazduh.

Petočlana porodica Jahović živi u varoši Medveđa u istoimenoj višenacionalnoj opštini, u Ulici Prvomajskoj. Na beskućnike se sažalio njihov zemljak iz Nemačke pa ime je pre više godina ustupio čatmaru u raspadanju.

Biljalj nije mogao, odnosno, nije imao čime da je popravi, da uvede vodu, da prepravi tavanice koje srljaju prema podu, da okreči. Zato što on i njegova supruga Ajrija žive od socijalne pomoći od 7.000, dečjeg dodatka od 8.000 dinara i od velike pomoći Crvenog krsta u Medveđi, koji ih snabdeva hranom odećom i sredstvima za higijenu.

Ne znam kako bismo preživeli bez Crvenog krsta. Prošle godine su nam obezbedili i ogrev, nadam se da će i ove“, priča inače bolešljiv čovek, koji povremeno nadniči, ali sve ređe jer u Medveđi nema mnogo posla za nadničare.

Biljalj je sišao iz 4 kilometra udaljenog sela Kapit u Medveđu jer je rodna kuća ostala bratu, sve se nadajući da će u Medveđi naći posla. Ali u Medveđi, čije vlasti čine ogromne napore da spreče iseljavanje, nema posla. Ovde ne radi ni jedna fabrika, osim rudnika Lece, koji trebuje samo iskusne i zdarve ljude.

Ma, dobro je što ova soba nije mnogo popustila. Malo smo sigurniji u njoj“, pokazuje ispucale čađave zidove, sobu sa dva kauča i nešto malo polica. Ta soba je i kuhinja i dnevna i spavaća soba jer je ona druga neupotrebljiva.

Iz hodnika se ulazi u jednu uzanu prostoriju koja je nekada po svoj prilici bila – kupatilo. Sada su tu lonci i baloni sa vodom koju bračni par donosi iz komšiluka. U celoj kući jedna sijalica, u onoj sobi sa crnim šporetom. Sijalica svetli zahvaljujući dobrim komšijama od kojih vodi jedan strujni kabl.

Moja deca skoro i da ne znaju šta je televizor“, priča kao za sebe, a odmah potom dodaje: „Ali, zdrava su, imaju dobar apetit. Retko se kada razbole“.

U kući nema ni frižidera ni električnog šporeta, nema, naravno, ni mašine za pranje veša

Ajrija Jahović je iz Vučitrna. S Beljaljom se upoznala kada je on boravio kod rođaka, zaljubila se i došla u Medveđu, verovatno ne zanajući šta je čeka. Ne reaguje dok razgovaramo na srpskom jeziku s Biljaljom, ali primećujemo da se trza na reč – ljubav.

Da zaljubila sam se“ izgovara teško, sa smeškom, a kasnije uz pomoć prevodioca supruga priča da dolazi iz imućne porodice i da voli svoju decu i svog supruga.

Nama zapravo nedostaju normalni uslovi za život – sugurna i bezbedna kuća sa nameštajem i svim aparatima koje ljudi koriste u 21. veku“, objašnjava supruga i majka.

U Medveđi, prema nezvaničnim procenam, oko 70 posto domaćinstava spada u red siromašnih, ali ekstremno siromašne porodice poput Biljaljove su retke.

Prostorija i kojoj smo razgovarali nije se zagrejela ni posle sat razgovora. Izalzimo na svež vazduh i ostavljamo crni bušni šporet i troje prelepih mališana. Slabašna vatra nije uspela da ovlada prostorom i bar malo potisne teške neprijatne mirise. Domaćini nas ispraćaju nasmejeni iz rečenicu: „Biće bolje, ne brinte“. Teše oni nas umesto mi njih, jer reči presuše pred bedom.

Milica Ivanović

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva


Podeli: