Film sa kraja prošlog veka. Kako su tada na Zapadu rijaliti emisije uzimale pun zamah, našao se jedan Student Privatnog iz Australije, Piter Vir, i podigao sve na još veći nivo.

Napravio je priču koja satirično deluje na prosečnog konzumenta, upakovao i snimio.

Zašto sam malo lokalizovao tekst i spomenuo jednog komentatora? Samo da bih pokazao, taj pogled na svet, pre, sada i posle, bilo ga je, ima ga i biće, svuda. Samo, neki nađu način da se suptilnije, koristeći resurse kapitalizma, bore protiv ideje kontrolisanja i izrabljivanja ljudi. Intelektualci na sistem ne mogu udariti ukrštanjem mača, moraju koristiti formu virusa, gde će u samom domaćinu širiti svoje ideje. Od njihove veštine zavisi hoće li biti prolazni grip ili AIDS.

Piter Vir je vrhunski reditelj. Gotovo nepoznat na ovim prostorima, sem kod istinskih filmofila. Veoma, veoma postojan, a uz to i nadaren. Od kako je napravio svoj prvi film, krajem šezdesetih, pa sve do pre nekog vremena, na gotovo svakih par godina je izbacivao bar po jedno svoje delo. Galipolje, Društvo mrtvih pesnika, Svedok, Zelena karta, Bekstvo iz Gulaga samo su neka od ostvarenja ovog plodnog reditelja. Nije uspeo da uđe u zatvoreni krug “najboljih” samo zbog svojih pravdovoljubivih, iz nekih uglova i levičarskih misli, koje je vešto sakrivao svuda.

Poštovanje svojih kolega i gledalaca, potpuno zasluženo, nije vrednovano na pravi način. Velikom Bratu nisu promakle poruke provlačene kroz njegove filmove. I druga strana ima svoju pamet. Nećete naći tekstove, niko tome nije pridavao pažnju, nikakvu. Samo hvale za filmove.

Tako izgleda. Ali, sam Piter Vir je direktno nominovan desetak puta, što za Oskara, što za Zlatni Globus, nijednom nije dobio nagradu. Nešto se ne mora objektizovati da bi bilo viđeno. Sve je jasno. Nema za čime da žali, ni Tesla nije dobio Nobela, pa šta?

Vraćam se na film kojim je bio i najdirektniji, prst u oko. Pokazao je gde vodi ulazak javnosti u privatan život. Za sada je sve na dobrovoljnoj bazi.

Učesnici i posmatrači, u današnjim rijalitijima, hoće svoje uloge i svoj deo kolača. Ipak, vremenom ovi drugi postanu imuni na isti sadržaj i traže novo uzbuđenje.

To stalno pomera granice u vulgarniju stranu. Vrhunac će biti kada svi idu goli i imaju seks, svako sa svakim. Dalje držanje pažnje, zahtevalo bi novi pristup, ovaj koji je Piter obradio.

Truman Burbank, protagonista filma je agent osiguranja koji živi u malom gradiću Amerike. Žena Meril, medicinska sestra, kao i ceo svet oko njega, namešteni su. Trumanov život je jedan veliki studio, svi oko njega su glumci, kamere na svakom ćošku. I svi su toga svesni, sem njega. Njegove emocije su stvarne, ali odraz izrežiranog sveta. Kroz greške koje se dešavaju, shvata složenost situacije i lagano otkriva detalje koje žele da sakriju od njega. Humor takođe prati ovu dramu kroz ceo tok. Dobre uloge Džima Kerija i Eda Harisa.

Razmišljam, da li iza neba u koje gledam ima kamera? Radujem se, patim, menjam, menjaju me, živim. Porodica, prijatelji, Leskovac, pa i ovi sjajni komentatori na portalu?! Fake?!

Bio bih zaista ljut. Slomljen ne, jer sam me je scenario napravio da budem jak, psihički sve mogu da podnesem.

Verovatno bih imao i jaku želju za osvetom. Kada bi se stvar ohladila, možda bih i oprostio. Pored toga, osećao bih i divljenje prema stvaraocu. Sve što je napravio oko mene ima prizvuk malog savršenstva.

Ipak, ako je kojim slučajem sve Božije delo, onda je to druga priča, onda sam vas sve tako u paketu i zaslužio.

Kraj filma to i poručuje, koliko god se mi trudili da oponašamo Boga, odlučujemo o ljudskim sudbinama, utičemo na njihove odluke, duh ostaje, nesalomiv, spreman za nova iskušenja.

Progutamo žabu, otvorimo vrata na kojima piše EXIT i krenemo u novi početak.