Veliki leskovački voz (2):Astraea redux!

Veliki leskovački voz (2):Astraea redux!
Podeli:

Odma da se razjasnimo: golem „leskovački voz“ nije za svakoga; ni po (kilo)gramažu a bogami ni po ljutinu. Ono što se u druge države podvodi pod „ljuto“ el „jako začinjeno“ – s’m još fali da turav i mrtvačku glavu na etikete – u Leskovac se dodava i u veštačko mleko što ga vikav „bebelak“, ega dečica na vreme osetiv koje gi čeka u život; dok u drugi gradovi majke turav papriku na sisu ega odvojiv decu od sisanje, u „Mali Mančester“ bebčiki ne mož odvojiš od ćapćanje, čim osetiv ljuto.

Dok mlad naraštaj po druga mesta na sokak iznosi jabuke, u Leskovac se cape paprika punjena sa mlad sir; čak je i maz na lebac – užina iz moje detinjstvo – bio ljut, ega niko u ulicu nije imao gruvanu papriku, a da neje otrovljuta: ne dao bog da ti naiđe neki „normalan“ gost, cela MZ ne bi nabrala dve kašičke od blagu papriku. Daklem, i za leskovački voz i za šah – bar kad se radi o onija koji nemav upisan Leskovac u ličnu kartu, tam kude je mesto na rođenje – važiv s’m tri pravila: oprezno, oprezno i samo oprezno! Da ne bude posle da nisam opominjao na „kapsicin“ i ostali derivati za znojenje, plakanje i buljenje oči… Nego, da nastavimo mi sas našu vožnju:

3. Kobasička

Kobasica mora da bude sveža i ljuta i mora da od njuma miriše cela kafana. Ako neje takva, neje ni leskovačka! Niki ne znaje koje sve ide u crevo, a baš i neje pametno da se mnogo pituje… Poslednja koja se toj usudila bila je neka „gospodža“ od ovija što se sekirav za ljudska prava na životinjke – za gurmani se brine samo kafana, u toj ič ne sumnjaj – kad je pitala pokojnog Boška Vla za precizan sastav. Jadnica, našla crkvu kude će se moli; al baš zato dijalog prenosim u integralnu celost:

– Izvinite, koliko Vam je kobasica?

– Gospođo, a da se ljubimo malo, pre takva pitanja?

– To tamo… (nervoza). To što se peče i miriše. Od čega je?

– Od zajca, gospođo. Opet me ošišao lovac, poveći mu uši od but! Al je taze, jedva sam ga navatao po kujnu…

– ?

– But, mislim…

– (uzdah zabrinutosti) Čista zečetina?

– Ima malo magareće i konjsko… Ravnomerno: jedan na jedan!

– (radoznalost i neverica) Šta to znači?

– Jedan zajac – jedan konj – jedno magare!

– (ljutnja) Od ovog trenutka, vaš restoran je za mene pluskvamperfekat!

– Ja to na vas nikad ne bi reko, gospođo…

4. Bela vešaljka

Treba da je od but ili prednji čerek; majstorija u vešaljku je pečenje: da ne mora da gu živu juriš po astal, a da ostane sočna. Znači, sa vešaljku se oko ne skida sve dok gu ne turiš u tanjir. Obrćaš dok ne dobije boju a zadrži sok, i tu nema žurba… Ionako se na brzinu s’m muve oko ckaru faćaju…

5. Dimljena vešaljka

Za razliku od belu, ckara služi s’m da „naplaši“ dobro dimljenu vešaljku: da gu da miris od roštilj i da ubije dim iz pušnicu. Malo gu rasečeš sas nož i puštiš na žar… Ako to umeš, drugo znanje u život ič ti ne treba…

6. Ražnjić

Svinjetinu – isečenu na parčiki – polako nabadaš na nauljenu žicu. Posle svako parče meso tura se parče lukac i komad od svežu papriku, a zatvara se sas krišku od paradajz. I ovde mora da otvoriš oči ko kafanske sarme zato što ražnjić mora da se obrća stalno; uvek se pečev po dve strane, pa treba da ga držiš na kant. A ako te mrzi da obrćaš, odma da ideš u popovi! Jes da tam celivav u ruku, al zato mora i da postiš poneki put, pa ti vidi…

7. Uštipak

Najbolji uštipak na cel svet jede se kod Zokija „Sandokana“, nemoj se lažemo. Još se priča kako se Zoki potreso kad su mu jenput uleteli onija sa slušalice i pištolji i proveravali čak i mašice ispod ckaru: ko da ne znaju da niki još neje utepan sas funiju i sas ćumur, al se gubila glava od dobro jedenje. Elem, Ljupčo Georgijevski, tadašnji precednik na Makedoniju, kao student je često jeo uštipci kod njega i zatražio da – umesto ručak u Beograd, pametno, nema šta, tam se jede s’m kad moraš – malko obnovi gustativnu memoriju. Dobro roštilj-meso, slanina i kačkavalj iseckani na sitne kockice, lukac i gruvana paprika sa ljute džinke, sve to uvaljano u uštipak ko pesnica, i čekanje da se lepo ispeče, bez jurenje… Čisto da se znaje koj je majstor, a koj mušterija! Pa makar bija on i precednik…

Za svoj toj vreme dok ti donosiv „malečak voz“, morav da idev i salate i vruće lepinje, od oštro brašno; neje salata s’m da isečeš paradajz i krastavac i da gi ukrasiš sa cvećke, a lepinja neje lebac, mada mož da se zameni sa moču – nauljene kriške od lebac i zapečene na ckaru. Za pravi „voz“ na astal mora da bude pod obavezno i ljutenica, i ajvar, i pinđur, i gurmanska salata, i moravska salata, i urnebes – i bel i žut, a bez pečeni ljuti papričiki – s’m ulučeni dolaziv u obzir – ič nemoj ni da počinjaš sas vožnju. Pitije i kisel kupus u zimu, a šopska salata kad je leto, pod befel! Astraea redux, dame i gospodo!

– pa će se nastavi –

Izvor: DANAS

AUTOR: SAŠA STOJANOVIĆ

 

Podeli:
Sortiraj po:   najnoviji | najstariji | najviše glasova
Drajden
Gost

ЛОЛ!!! Какав начитан аутор! Извинте, ауторе,да ли се и Астреа Редух затвара сас кришку од парадајз и шта се добија када један зец и један магарац крену равномерно на једног коња? Мислим,стварно!!!! А био је кул тип :(

DJ
Gost

Taze kao i autor

wpDiscuz