Veštačka inteligencija – dnevnik jednog bota

Veštačka inteligencija – dnevnik jednog bota
Podeli:

Stenli Kjubrik (Stanley Kubrick) je ljudski div. Opus mu se sastoji od izuzetnih filmova, fotografija, tekstova… Pratiocima Majkla Mura mnogo je poznatiji kao režiser sletanja čoveka na Mesec. Dugo ga je vodila ideja da snimi film o robotu-dečaku, robotu koji će imati osećanja, znati da voli. Smatrao je da u to vreme specijalni efekti još uvek nisu na zavidnom nivou, onom koji bi bio zadovoljavajući da isprati jedan takav projekat.

Čuvao je ideju za sebe, čuvao i nije izdražao do kraja. Sredinom devedesetih je podelio sa Spilbergom (Steven Spileberg). Verovatno najveći um u istoriji sedme umetnosti, lako je namirisao najboljeg reditelja i dao mu težak domaći zadatak.  Osećao je da mu se bliži kraj života, znao da nešto tako veliko ne može da iznese i sve, od ideje do realizacije, prepustio najpribližnijem sebi. Po mom skromnom mišljenju, nije pogrešio, tako je nastao film koji je na vrhu piramide svega što sam odgledao u dosadašnjem životu. Na samom vrhu, sam.

Za prosečnog čitaoca JG, robot je bot – komentator koji piše pamfletske tekstove braneći ili napadajući subjekte za šta dobija odredjenu korist. Kao neko ko je prvi upotrebio tu reč na ovom portalu (naravno da nije moj patent, pre toga je bila opštepoznati pojam), i kao neko ko je učestvovao u gradjenju okeana ispod tekstova, osećam moralnu obavezu da razbijem mit o čoveku bez duše zacementiranim za tastaturom, čoveku zatvorenom u četiri zida sa jednim ciljem –  iznošenjem naručene „istine“. O svojim motivima vezanim za početak bivstvovanja na ovom portalu opširno sam odgovorio komentarom  na otvoreno pismo namenjeno meni, mog kolege Djure. Za one koji to nisu pročitali, probaću da objasnim, to što moja slika krasi stranice JG svaki put kada napišem nešto, između: politike, gradonačelnika, bivše vlasti, urednice, ogromnog broja komentatora medju kojima ima puno poznatih Leskovčana – najzaslužniji je moj brat, osoba koja sem što mi je brat, nema nikakve druge veze sa svim pobrojanim, i živi u Americi.

Naime, moj početak je bio spontan i reagovao sam instiktivno, braneći politiku kojoj sam pomogao da dodje na vlast, braneći svoje male ideale, braneći ih od onih za koje sam u tom trenutku mislio da su – botovi. Dok sam u početku komentarisao tekstove, postojala je sumnja u meni, vredi li to što radim. Nasuprot ustaljenom mišljenju o sendvičima i dnevicama, o čuvanju posla, činjenica je – jedino što dobiješ je ono što daš, sama vrednost napisanih reči i mišljenje drugih o njima. Nisam imao pojma vredi li nešto to što sam ja komentarisao, a tek nisam znao šta mogu da dobijem za uzvrat, pa sam savet potražio od drugih, meni dragih ljudi(bilo ih je iz različith branši, od čistačice do direktora). Listom, svi su mi govorili da bez obzira na kvalitet – taj posao je uzaludan. Svako ko misli da je to samo komentarisanje, neka proba da udje u neki smisleniji dijalog, emotivna potrošnja je ogromna, i ravna bilo kojoj borbi. Ohladjen od svega, sa mišljenjem da trebam prestati, čuo sam melodiju skajpa na lap-topu. Imao sam uobičajene razgovore sa bratom, porodica i posao, kako napredovati tamo i ovde, i taj poziv je trebao biti nešto što je trebalo „odraditi“. Ipak, nije prošlo po mene kako sam mislio. Izdeklamujem Giletu ono što sam spremio, onako kao da ne tražim savet, kažem mu da sam bacio vreme, dovoljno je, stajem. A, on, sećam se svega, kako me iznervirao, jede, kusa nešto kašikom, i onako ko da je popio svu pamet ovog sveta, ko da se rodio u Americi, kaže mi „Što da ne pišeš? Vi bre tamo samo tražite neka opravdanja. Pa je l’ napadaju ono za šta se ti zalažeš? Lenštino, ovde je sve napravljeno iz ničega, a ti od mene tražiš amin da ne napišeš par komentara dnevno.“ Dovoljno za mene, dovoljno, ne da nastavim u istom ritmu, nego da pojačam. Neki od onih koje sam smatrao botovima su se pretvorili u internet prijatelje, dok je mene urednica unapredila, mogu i odozgo da filozofiram. Neko će reći, poklopilo se, napustili su je drugi kolumnisti, trebao joj je neko da popuni rupu, neko će reći da sam obična zakrpa, a Gile, on je autoritativno konstatovao „Šta ti ja onomad napričah!?“

Za razliku od pojedinih komentatora, koji bi ljudima da umetnu osobine mašine, Spilberg je sebi dao drugi zadatak, obrnut. Da dečaka-bota osposobi za razumevanje osećanja, da ga osposobi i za uzvraćanje istim, a da pritom ne naruši njegov osnovni indetitet – robot. I da ga pusti u život, u njemu nesvojstvenu sredinu, u porodicu , da ga pusti da se bori sa ljudskim bićima. Epska bitka, fantastična. Bez velikih filmskih zvezda, bez ičega što bi smetalo priči da u potpunosti dominira. Kjubrikov pečat je tu, na svaki sekund filma se pazilo da bude pokriven kamerom iz pravog ugla, dijalozi su morali biti savršeni, izrazi lica su morali biti savršeni, sve je moralo biti savršeno. Ne postoji neki univerzalni utisak, svako će za sebe ponešto pronaći, jedino se čini da bez obzira kako programirali mašinu, ma šta joj definisali, ne možemo joj dati dušu. I, iako se vidi tek kada se kroz lupu pogleda, tek kada se napregnu sve moždane vijuge, roboti neće imati toplinu, dok ona čuči u svakom od nas.

Danas, na JG, dolaze nove snage. Ima gi razni, što bi rekli mi Leskovčani, ako neko od njih ima dilemu da li radi pravu stvar, nadam se da je Gile razrešio. Svi oni koji se bez vredjanja bore za svoj pogled na svet – veliko poštovanje. Vidi se da postoji veliki broj mladih ljudi, i da je većina njih sposobna da pruži mnogo više od obične pohvale.

Oni stariji – Djura se zarekao da više nikada neće da napiše nešto  pod svojim imenom, Profesor isto to više puta, uredništvo JG od početka tvrdi da nikada ne komentariše tekstove, i sam rekoh da neću dole pisati od kada mi izlaze kolumne, političari, takođe tvrde da im ne pada na pamet tako nešto, pisci ne, tek novinari drugih medija – ne i ne; a opet, na dnu našeg plavetnila uplivaju poznate reči, uplivaju poznata lica. I kao što mi izgleda da Stenli Kjubrik ipak nije napisao rečenicu „Ovo je mali korak za mene, a veliki za čovečanstvo“, tako mi i ove negacije izgledaju nestvarno. Ono, malo je nezgodno sebi u lice reći da lažeš, ali ovim ostalima…- neću, nije pristojno.

Priča o robotu može da bude lepa, može da se uživa u njoj, Spilberg je to pokazao, a botulizam i sendvičarenje – to vodi ka intelektualnom smetlištu, izaziva gađenje i pokazuje nemoć. Time se mladost ne može privući, čak ni ona koja zna da napiše samo – svaka čast.

(Kraj)


Podeli:

Odgovori

12 Komentari na "Veštačka inteligencija – dnevnik jednog bota"

1000
Sortiraj po:   najnoviji | najstariji | najviše glasova

Ne razumem ovakve besmislene kolumne,pogotovu kada bot, tj. bivši bot, s ponosom objašnjava kako je to plemenito i za više ciljeve pisao te iste komentare. Besmisao besmisla. Žao mi je, ali na to je spao ovaj grad. The end.

Ne razumem ovakve kolumne, a jos manje one koji ih komenrarisu, pa im daju na znacaju, makar i negativnom. I posle im spao grad, a oni mu kopaju raku. Pusti ga neka lupa, cim opusti oterace ga urednica,samoca, sam ce otici. Evo, opet citam kolumnu, pa tvoj komentar – pata-karta. Sve prosecno i ispod, jedino DS propo, malo iznad ostalih. Kraj.

Kako ne razumeš? Nije on to zbog sebe, Pantitju…On to zbog nas i zbog SNS preduzetje.

Kod njega se bar vidi – obicna licna promocija, sta je kod tebe u pitanju, postoji li zrtva ili isti fazon?

Šta te se samo tiče

Zato i pitam, ako si kao on, da se samo pravis vazan, licimurno je to…

Pravim se važan svojom skromnošću :-) Izvinte što sam spominjao sns i njenog „pisca“.

Ne razumes ti to druze portalski sudija. Čitaj Acu i ćuti.

Selficast si ti takav sam i ja

Svi se razumemo, samo se ne slszemo.

!

lepo je objasni botovanje, nego gde je master bot Marrija? :P

A ti od nasinci li si, ili neka unapredjena verzija?

wpDiscuz