U foteljama predsednika i zamenika Skupštine Leskovca je u poslednjih 16 godina sedelo dvadesetak funkcionera. Za to vreme samo fotelja skupštinskog sekretara nije menjla svog stanara – Zorana Vukašinovića, dipl. pravnika sa pravosudnim ispitom.

Ne pripada, tvrdi, ni jednoj partiji, ali ni jedna stranka na vlasti nije htela da se odrekne njegovog znanja i konspirativnog ponašanja.

Samo jednom, u toku 2006. godine, Vukašinović je kratko odsustvovao, zamenivši svoju sekretarsku, foteljom predsednika Veća za prekršaje. Posle nekoliko meseci vratio se staroj dužnosti i daleko manjoj plati od sudijske.

Njegovi prijatelji kažu da je odluku o povratku doneo jer su mu se smučile skupštinske gluposti i neprofesionalno ponašanje nadređenih, ali on tvrdi da je prevladala stara ljubav.

„Vratio sam zbog poziva rukovodstva Skupštine i zato što volim ovaj posao. Niko nije nezamenljiv i bez stručnog tima koji me prati ne bi opstao na ovom mestu“, skroman je Vukašinović, koji je diplomirao sa 22 godine.

On je, u neku ruku, hodajuća enciklopedija leskovačke skupštine. Jedno vreme je sa timom beležio anegdote, zgodacije i nezgodacije, ali nerado pristaje da otvori beležnicu.

„Vrcav leskovački duh i specifičan govor ovog podneblja, sa hroničnim nepoznavanjem padeža, izaziva potrebu za grohotnim smehom, ali smeh ne sme da se vidi na mom licu dok sedim za predsedničkim pultom“, kaže.

Teško je, priča, ostati ravnodušan kada odbornik dobaci kolegi – Pa izađi za skupštinskom govornicom i kaži šta imaš.

„Jednog predsednika je opozicioni odbornik optužio da je pijan, a ovaj mu odgovorio: ‘Ja sam možda pijan, ali ću se otreznim, a ti da se opametiš nikada nećeš’, odgovorio je funkcioner“, priseća se Vukašinović, koji je, pričaju njegovi saradnici, uspevao na miran način da se izbori sa autoritarnim, sujetnim i histeričnim predsednicima Skupštine i sa lascivnim komentarima nadređenih.

„Bio jedan odbornik koji je obožavao replike i ruka mu je non-stop bila u vazduhu.  U pokušaju da ga smiri, predsedniku se otela i rečenica: – Kad nema šta da digne, on diže ruku. U takvim situacijama često ne znam kako da reagujem“

Jednom je opozicija satima držala u blokadi skupštinsku govornicu i rešenje se nije naziralo. Šef odborničke grupe jedne od vladajućih partija se dosetio pa postavio drugi mikrofon u ćošku i tako je završena sednica. „Ni do danas ne znam da li je time prekršen poslovnik“, priča sekretar Skupštine.

Od napornog posla i povremenih stresova, brani se sportom. U toku skupštinskih pauza vozi bicikl do Pašine česme ili do Rudara, ali da nije podrške porodice, supruge i dva sina, ne bi, kaže, mogao da radi posao koji u proseku zahteva 15 sati rada.