LESKOVAC – Ako bude kiše biće i puževa i to je dobro za Dušana Ljubišića koji trenutno živi od tog posla. On ustaje rano i kreće u sakupljanje puževa koje onda predaje u otkup. Od toga dnevno može da zaradi oko 500 dinara što je trenutno dovoljno da se prehrani i plati kiriju za jednu sobu punu memle.

Dušan Ljubišić je izbeglica iz hrvatskog Karlovca.

Do početka ratnih sukoba radio je u tamošnjoj mlekari a po završetku rata započeo je svoj mukotrpan izbeglički život najpre u kolektivnim izbegličkim centrima u Velikoj Kopašnici i motelu „Atina“ a kada su oni zatvoreni svoje utočište pronašao je, kao podstanar, u privatnoj kući u ulici Bože Cindre u Leskovcu.

U Karlovcu je ostala kuća i osam hektara imanja o kome ništa ne zna, sin, bivša supruga i familija, rasuta širom Hrvatske, sa kojom više od 20 godina nema nikakvog kontakta.  „Ratovao sam u Hrvatskoj i Bosni, ne znam zbog čega niti za koga. Sve što sam imao izgubio sam. Ovde sam došao sa novčanikom i nekoliko ličnih dokumenata“, priča Dušan Ljubišić.

Tokom dvadeset izbegličkih godina radio je svakojake poslove, najviše u poljopirvredi i građevinarstvu, ne odbija ni jedan. Uspeo je da uštedi za jedan polovni bicikl, mali televizor, frižider i električni šporet i to je sada celokupna njegova imovina.

Njegova soba je preko zime hladna, u njoj nema ni šporeta ni ogreva.

„Srećom, zidovi su prilično debeli pa je podnošljivo a ja sam preko zime uglavnom u Vršcu gde radim na orezivanju vinove loze. Odmah posle Preobraženja u vršačkim vinogradima kreće berba grožđa. Tamo kao sezonski radnik radim već treću godinu. Tamo mi je dobro, imam smeštaj, dobijamo konzerviranu hranu koju donesem i to me spašava. Ovde sam godinu dana dobijao hranu iz narodne kuhinje a onda su me skinuli sa spiska. Socijalna radnica mi je rekla da je dosta i da treba da idem na železničku stanicu da istovarujem cement. Ja sam rekao da sa 59 godina, koliko imam, ne mogu da istovarujem cement i pitao sam je da li zna kada je poslednji vagon sa cementom došao na železničku stanicu u Leskovcu“, ispoveda se Ljubišić.

U Povereništvu za izbeglice u Leskovcu još prošle godine su ga obavestili da je na ime pomoći iz programa ekonomskog osnaživanja, besplatno dobio građevinsku skelu, testeru, hilti i makaze za gvožđe, da započne svoj posao, ali od obećane opreme još uvek ništa nije dobio.

„Drugi su dobili stanove, kuće a meni nisu dali čak ni paket sa hranom“ žali se.

Na području Leskovca trenutno ima oko 200 lica sa statusom izbeglice i oko pet hiljada interno raseljenih, pretežno sa Kosova i Metohije.

Srbija je preko Komesarijata za izbeglice i uz pomoć humanitarnih organizacija dosta pomogla ovim licima u građevinskim paketima, opremi za dohodovno osamostaljivanje, prekvalifikaciji, izgradnjom stanova i kupovinom seoskih domaćinstava i drugim programima.

Na žalost, posla na jugu Srbije nema dovoljno pa se u poslednje vreme sve više izbeglica javlja Povereništvu sa molbom da im, umesto u opremi za rad, pomogne paketima sa hranom.

Božidar Ilić