Na danasnji dan su ubili Mladobosanskog Srbina. Nika im necemo oprostiti. Svabsma.

Čast je posvećivati se.I negativnom emocijom.Komentar je privilegija.

Heroji nisu imali potomstvo. Nisu, sigurno. Množili smo se mi gmizavi, sve u strahu, da smo bezbedni, pred izazovima života ponizni. Kotile su se majke što ne odgajaju, već ko čedomorstvo prepuste brigu drugome, razmnožavali su se iz porodice odsutni mužjaci, da se samo na rođendanima diče i pohvaljuju- Ja sam tatko! Da, taj što misli o drugoj, a svečano izjavljuje da voli majku svoje dece, a moli Boga da mu skrati muke, jer zna da će do kraja svog života čeznuti za svojom drugom polovinom. Druga polovina nije došla kad je pozvana, nije očekivana. Ne shvatajući dar od Boga, jer se moglo desiti da nikada i ne dođe, on je vratio- Izvinite, sad nije zgodan čas. Za smislom života svi tragaju. Retki se sa njim susretnu. Budale joj saopšte da je zakasnila! Huljenje. Kazna će stići. Čuće se. Bog nagrađuje. Ali i kažnjava odbijanje ispunjenje životne želje.

Mesar. On po profesiji trupi krtinu i kosti. Odmerava život kilogramima. Nema senzacije u njegovom poslu, ni duha. Dovoljan je oštar nož i vešta ruka. Kao u pisca. Zanat, bato! Izvolite 2 kg poeme. Želite još nešto? Možda pripovetku, samo da uđem u hladnjaču, izaberem komad i odmah dođe. I mesar srećan ode kući, baci se u zagrljaj svojoj ženi, izbroji decu pre no zatvori vrata i svi siti. Za nešto suptilnije, što se dušom tka, srcem piše, što mozak pomera, što se krišom plače, naglas smeje, što zaustavlja vreme, oduzima dah, podiže do neba, zakopava u mestu, što bez noža raspori, što zaljubljenim usnama sašiva ranjeno mesto, za nešto vanvremeno, kao što je školska ljubav, malo je želeti. I sanjati. Za to treba stalno držati otvoreno srce da pogubljeni slavuj slučajno u kapam ne uleti i zaljubi se u svog pesnika želeći da ostane zauvek. Ovaj kavez je mesarov. Nije pesnikov. Slavuj ubijena srca odlazi. I čuje pesmu. Neko danas slavi rođendan.
Kolumna o dunjama šalje bolju poruku. Ne ubijajte slavuje. Gajite svakodnevne ptice. Ne pevaju raskošno, ali svršavaju posao. Ljubav je, po dunjama, draga deco, kad vas neko voli i kad zbog vas stavi potpis, dobijete decu ko svetlucave nanogice za kućni pritvor, brinete do kraja života, starate se, pronalazite u nevoljama,život dajete do smrti. Odgovornost je ljubav, deco. A školaska ljubav, ona je za posebne duše. Za slavuje. I pesnike. Prave. Takve život nagrađuje.
Nedavno shvatih reči-Mila žena, mila deca. Nismo isti.Deca se dušom prave. Zato nema Principa.

Jan Bibijan. Majka me…

Žerajići. Moj rod. I um i duh. Hrabrost. Prepoznaju trenutak. Ne propuštaju ga. Ginu za njega. Zbog drugih. Žrtvuju sebe zarad miliona mediokriteta. A prizemni.
Izumiru. Vaspitavani nesebični, ne očekuju, misle setiće se drugi, da vide razliku, ne treba nikom napomena, ne nameću se, ne potenciraju,ne prozivaju na odgovornost, misle postoji kriterijum.

Žerajići.Ironija.

Izumiru, neposluženi. I oni se ljubavlju hrane. Zaboravili su da ih posluže. Počastvovali su nazdravljajući čašom časti druge netalentovane životne oblike.

Zato će se u budućnosti pisati o herojima iz 1800 – i neke godine. O onima što ste ih u srce mogli pogoditi iz prve jer su otvoreno išli u susret,bez sakrivanja. Nisu imali unutrašnje vrednosti, jer su ih na izvolte nudili do poslednje kapi. Da se osvežite emocijom, kada vam u braku presahne plitak izvor nežnosti.

Prvi poljubac sa dvadeset. Sramota me. Kao da sam rođena 1865?! Iako sam tu bila nazadna, u svemu sam ostalom naprednija od svih vaših izbora, koji me ne mogu stići ni u čemu. Dobro je što novi vek jeste era mediokriteta i nikova. Tako smo svi hrabri. Jednaki. Novo vreme briše razlike. Isti smo svi. Izvinite što progovorih o rodu. O Žerajićima. Na ponos. Ali, ako to vređa vas i vaše, evo klečim, ma legla sam, da se savijem ispod dometa vaših bližnjih. Dajem prednost vašima. Nije mi stalo.

Izumrli smo. Izvinite što nas nema više. Izvinite što žalite za nama. Izvinite što ste sami iako u društvu, sa njima. Ne žalim za sobom. Ne pada mi teško moja smrt. Ja žalim za vašim bednim životom. Uvek ste mrzeli moje istine. Jer ste voleli što pogađam suštinu. Nepogrešivo.

Čovek ne menja nešto što ima a da je mnogo dobro, da bi dobio nešto jedva malo bolje.

Nešto osrednje dobro čovek takođe ne menja za nešto jedva malo bolje.

Ali, nešto što ima a što je sasvim ispod svakog proseka, čovek jedva dočeka da promeni za nešto mnogo, mnogo bolje, iznad svakog proseka sasvim! Ako mu se da, da dobije takvu priliku uopšte.

Za to je potrebna snaga Principa, Žerajića. Oni potrošeni nisu junaci naših priča. Oni su čitaoci i slušaoci, poslušnici života. Često prepisivači istorijskih činjenica. Jedino bi bilo fer da priznaju na koga su se potrošili? Bar svojim školskim ljubavima da došapnu? Na promašene su se potrošili? Zar? Šteta takvih kapaciteta.

A ja se prosipam po putu bez cilja. Ko neki što za cilj nisu imali svoj interes, nego im je bio opšti, daleki, veći.
Moj životni cilj je ljubav. A nekome su i brak i deca…

Nekada je pucao Gavrilo, sada pucaju ostali principi.
Nekada je pucao Princip. Sada puca moral.
Posle Gavrila, izgleda da nema više principa.

Autor je jedan leskovački aforističar.

I mene!