Decembar je mesec kojem se uvek radujemo, a istovremeno nas najbrže iscrpi. Koliko god da volimo praznike, oni su za većinu teret: novac koji treba izdvojiti, kuća koju treba srediti, rituali koji se ponavljaju iz godine u godinu, i sto koji se podrazumeva da bude pun. A onda, nakon svega, ostane i hrana i umor – i osećaj da smo opet „trčali maraton“ bez pauze.

Decembara je mesec kada u glavi i na poslu svodimo račune. Sakupljamo godinu u jednu tačku, ili u jednu pravu liniju. Da ne ostane sa mrljama, sa dugom…

Leskovac. Ulice su ovih dana tiše nego ranijih decembara. Ljudi rade isto, brinu isto, ali umor je dublji i drugačiji. Kao da nas je sustiglo sve ono što smo gurali pod tepih cele godine. Kratki dani, malo sunca i stalna žurba samo pojačavaju taj osećaj.

Leskovčani otvoreno priznaju: nedostaje im sna, vremena za sebe, trenutak bez pritiska. Praznici su lepi, ali odavno nisu odmor – više su obaveza nego radost.

I zato smo svi umorniji. Ne zato što ne volimo decembar, nego zato što se u njemu sabere sve: i radost, i briga, i obaveze. I meseci nade i padova i tuge i promašaja, pa dizanja, meseci borbe – svako sa svakim.

A čovek, ma koliko snažan bio, ne može bez predaha.

A on je, taj decembra, možda baš zbog toga tu da nas podseti na jedno:

Usporite. Odmorite. Praznici nisu trka – nego trenuci koji treba da nas vrate sebi, a ne da nas iscrpe. Meseci su iza vas, pred nama novi. Umor je u umu, nije u telu. Resetujte se, jer – ima dana.