Firma “Bebi snovi”, čija se proizvodnja krevetića za bebe nalazi u Teksitlnoj ulici u Leskovcu, postoji 20 godina. Osnovao je Staniša Nikolić, bravar zanatlija, a kada mu se rodio prvi unuk, odlučio je da mu sam napravi krevetac, te je tada i pokrenuo ovaj posao kojim danas rukovodi njegov sin. Ova fabrika jednog leskovačkog privrednika razvijala se uporedo sa podizanjem iz pepela centralne industrijske zone u kojoj se i nalazi.

Od para ruku i prvog krevetića napravljenog s ljubavlju, posao se izgradio u jednu modernu kompaniju koja zapošljava preko 40 radnika i izvozi oko hiljadu jedinica na mesečnom nivou na teritoriju Grčke, Makedonije, Bugarske, sa ciljem da proširi proizvodnju.

Ova kompanija je i društveno odgovorna i već 20 godina unazad donira krevetiće za tri prvorođene bebe u Novogodišnjoj noći

“Prvi izvezeni krevetac te davne 2000-te godine, sećam se, otac i ja smo dovezli do grčke granice i montirali ga ručno tu, na samom prelazu, asfaltu. Dvadeset godina kasnije, eto, tu smo gde smo, sa modernim mašinama, sa radnom snagom koju sami obučavamo, stalno u proizvodnji… I to što me danas vidite u kancelariji, posrećilo vam se. Ja najviše volim da budem u radionici, sa radnicima. To me ispunjava”, priča za juGmediu vlasnik kompanije Moša Nikolić iznad čije glave stoji fotografija prvog napravljenog kreveca za njegovog najstarijeg sina koji danas ima 21 godinu i koga zatičemo u radnom odelu, u proizvodnji, zajedno sa ostalim radnicima.

Uglavnom zadovoljan poslom, ipak, kao i njegov otac ranije, žali se na nedostatak obučene radne snage.

“Radnike uglavnom sami obučavamo za proizvodnju. Mnogo bi nam bilo lakše kada bi se jedna takva škola nalazila na području gradskog jezgra i kada bi odatle mogli da uzimamo kadrove. A drvopreprađivačka delatnost je jedna od najrazvijenijih industrija u Leskovcu sa mogućnošću brzog zapošljavanja”, navodi Nikolić.

Okružen stranim investitorima u centralnoj leskovačkoj industrijskoj zoni, primećujemo u glasu, oseća se nekako usamljeno.

“Ja sam manjina u ovoj ulici. Pored mene su Grci (Autostop – prim.nov.), sa druge strane su Mađari (Mlekara Leskovac), preko puta su Nemci (Falke)… Ali se ne žalim. Kada smo kupili ovaj prostor, u kojem se nekada nalazio “Cvećar”, dobili smo kompletno opremljenu infrastukturu. Verujte, mi nismo ni znali da je na ovom placu postoji asfalt. Kada smo počeli da sklanjamo zemlju, asfalt je počeo sam da se nazire”, priseća se Nikolić.

Ipak, tvrdi, mnogo mu je teže da napreduje kao domaći privrednik od njegovih komšija stranaca.

“Ne želim da se ovo tumači kao političko pitanje, ali ja za razliku od tih mojih komšija, protiv kojih – ponavljam – nemam ništa protiv, ne dobijam na poklon svu tu infrastukturu, objekat, niti subvencije za svakog zapošljenog radnika. Opet, sa druge strane, kada nastane bilo kakav kvar u pogonu ili elektroinstalacijama ja pozivam da to reši neki drugi naš domaći privrednik. Stranci za takve problem ovde ponovo angažuju strance, repromaterijal dovoze iz drugih država (za razliku od mene), jer je to poslovna politika tog preduzeća. Znate, taj isti investitor iz Nemačke koji je otvorio fabriku kod nas je u toj istoj Nemačkoj – Bog. Tako je tretiran kao njihov domaći investitor. Tako je tretiran i ovde. Mene, sa druge strane, u mojoj zemlji, kojoj privređujem, zapošljavam i hranim preko 40 porodica, niko ne tretira kao Boga. Ja to i ne tražim, ali mislim da bi u ovoj zemlji morao da se promeni tretman prema domaćim privrednicima ako nam je interes da oni ostanu ovde”, komentariše Nikolić.

FARBIKA „BEBI SNOVI“ DANAS ZA PROIZVODNJU KREVETIĆA POSEDUJE NAJMODERNIJU OPREMU:

This slideshow requires JavaScript.

On samo hoće da zna, kako kaže, da li barem deo dobiti koju ostvare te njegove komšije, a koji su dobili svu raspoloživu pomoć od naše države, ostaje ovde.

“Tačno je da ja moje proizvode uglavnom izvozim za inostranstvo, ali ja plaćam porez u mojoj državi. Moja sva dobit ostaje ovde”, zaključuje.

Pitali smo ga kakvu saradnju kao uspešan privrednik ima sa lokalnom samoupravom, a on nam kroz osmeh i u šali odgovara “ne diram ih, ne diraju me”.

“Ova Tekstilna ulica jeste na neki način parametar i simbol razvoja industrijskog razvoja Leskovca i mislim da to leskovačka lokalna samouprava ne samo da primećuje, već je i svesna toga. Međutim, ne znam koliko je svesna toga da u njoj vlada saobraćajni haos. Znate li kako ona izgleda kada nastane “špic” nakon završetka smene? Kada se u njoj načičkaju autobusi koji prevoze radnike a nemaju gde da se parkiraju ili se okrenu? Pa samo danas sam bio svedok da je par ljudi zbog tih saobraćajnih problema htelo da se pobije nakon završetka posla. Problem saobraćaja je u Leskovcu veliki i mislim da grad time mora ozbiljno da se pozabavi”, zaključuje Nikolić.

Nakon ove izgovorene rečenice, izvinjava se jer mora na hitan sastanak sa poslovnim partnerom. Ostavlja nas u društvu svog sina, naslednika, sa kojim obilazimo proizvodnju.

Izlazimo na ulicu. Zatičemo gužvu, žamor, nervozne vozače. Upravo onaj špic u Tekstilnoj o kojoj nam je Nikolić pričao. Stičemo utisak da je požurio razgovor sa nama kako bi ga zapravo izbegao.

Projekat „Odsjaj srpskog Mančestera finansijski je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva