Baba Stanin bunar, star 132 godine, u selu Tibužde kod Vranja i danas, kada u letnjim mesecima upeku vreline i sparine, nikada ne presuši. Tibuždani to dobro znaju i kad god krenu poslom u selo Lukovo, obavezno zastanu kraj bunara da zahvate vodu.

A voda bistra, pitka i začas im okrepi dušu i telo. Po vodu dolaze i vlasnici vikendica koji u ovom selu provode leto. Pored bunara obavezno zastanu i putnici namernici da se napiju vode i udahnu svežinu ispod hlada velikog oraha.

Na drvenoj klupici pored bunara voli da sedne i odmori dušu i njegov vlasnik sedamdesetčetvorogodišnji Dragan Ristić, baba Stanin potomak. On kaže da je baba Stana ovaj bunar sagradila 1887. godine, kada su Turci bežeći ispred srpske vojske napustili ove krajeve.

„Moja baba je bila mudra žena. Od ostalih seoskih  žena razlikovala se po tome što je sama organizovala izgradnju pojedinih objekata u domaćinstvu. U tome joj je mnogo pomagao očuh Milan koji je bio bogat čovek i koji je u svom vlasništvu imao kafanu. Kada je baba namerila da gradi bunar, rešila je da on bude iskopan odmah pored puta, kako bi vodom mogli da se krepe i ljudi i životinje. To je saopštila i bunardžijama koje je angažovala. Na mestu gde je rekla da se iskopa bunar jedan od bunardžija se uz čašicu rakije pomolio Bogu da pronađe nepresušnu vodenu žicu. Da im je molitva uslišena shvatili su tek kada su na pet metara dubine naišli na stenu ispod koje je izvirala voda. Od tada pa do današnjih dana voda u bunaru nikada nije presušila“, priča Dragan.

Tokom svih ovih godina bunar je više puta menjao svoj spoljašnji izgled. Danas ga krasi metalni poklopac koji bunarsku vodu štiti od zagađenja. Odmah iznad njega je i drveni čekrk sa limenom kofom kojim se vadi voda. Kada on zamlatara, Dragan uvek zna da je neko spustio kofu da zahvati vodu. I srce mu obično zaigra od radosti, svestan da će sve dok postoje ljudi na ovim prostorima, postojati i baba Stanin bunar.