Jednom prilikom sam imala čast da razgovaram sa devojkom čiji je arhitektonski projekat za uređenje prostora osvojio neko značajno priznanje u inostranstvu. Mlada, lepa, željna posla radila tada za neke bedne pare. Poslovni razgovor se ubrzo pretvorio u prijateljsko ćaskanje i ja sam je pitala za mišljenje o najavljenom kapitalnom projektu koji je ona prokomentarisala: “Ma kakva je to glupost svi pričaju o Beogradu na vodi, a Vranje je i dalje u blatu.“

Intezivno razmišljam ovih dana o toj njenoj rečenici dok me jedu brige koja će kula kada i gde biti izgrađena i čini mi se da je Beograd zaista država u državi.

Da se razumemo ja nemam ništa protiv da naša prestonica (prezirem kad neko kaže glavni grad) bude lepa, izgrađena, da svetli ne samo za praznike već 365 dana u godini, da ima 1000 bioskopa, uvek očišćene trotoare i ulice, brojne tržne centre i restorane, da ima muzičku fontanu, uređene klinički centre i dobar gradski prevoz, jer to je u mom životu od od epohalnog značaja kada dva do tri puta godišnje svratim i spojim posao i zadovoljstvo u ne više od dva dana.

Ali, ne mogu da se ne zapitam, ako može u Beogradu zašto ne može i u Vranju, Valjevu, Smederevu (oni su doduše zasvetleli u punom sjaju za vreme praznika),Lapovu, Subotici …

Ne mora toliko veliko, eto ne mora da su sve ulice čiste mogu samo ove centralne, ne mora 1000 bioskopa može i po jedan, fontane ne moraju da su muzičke neka budu i one obične, kule nam ne trebaju njih ostavljamo Beogradu jer kod nas u provinciji  ionako stanove i lokale nema ko da kupi….

Zar je toliko teško da se mrvice podele i onima koji ne pate za svetlima velegrada, onima koji vole ušuškane male gradove širom ove naše lepe zemlje,onima kojima je ustanovljena dijagnoza lokalpatriotizma.

Sami smo krivi, majke mi. Primamo se na izbore, glasamo u nadi da će nas se setiti, ne mislimo na nas same, glasamo za Vučiće, Dačiće, Ljajiće i ostale, ma koliko smo ludi da možemo glasali bi za Trampa ili Putina, samo iz inata i bez ikakvog interesa.Nakon izborne noći dok se još broje glasovi postajemo samo statistika,nebitna i nevažna koja ćuti  i glasa.

Evo, ja vas sada otvoreno pitam da li vas stvarno nije briga, što nam Zdravstveni centar liči na logor, što godinama nemamo ni bioskop ni pozorište, što nam ulice izgledaju kao posle bombardovanja u drugom svetskom ratu… Ili vas nije briga ili ste toliko umorni od zarađivanja svojih dvadesetak hiljada dinara mesečno da nemate ni snage da vas briga….

Bojim se samo da i mene jednog dana ne bude briga….