Oni nemaju mašinu za pranje veša, električni šporet, automobil, kompjuter, kolica, klackalice, ljuljaške ni igračke, a imaju šestoro dece, koje podižu u oronuloj kući u jednoj sobi sa kuhinjom u raspadanju i zemljanim podom.

Reč je o bračnom paru Ivani (34) i Draganu (37) Milenković iz sela Todorovce kod Leskovca, odnosno, kod Vučja.

Zato je i logično pitanje koje im meštani ovog bogatog sela često postavljaju, a to je: – Šta će im tako velika porodica ako nemaju ni najosnovnije uslove za život?

„Zato što volimo decu“, u glas odgovaraju Ivana i Dragana dok se četvoro dečaka i dve mlađe devojčice motaju oko nogu.

Milenkovići su bezemljaši, što bi se reklo, seoska sirotinja. Draganovi roditelji nisu imali dece pa su usvojili. Deset godina kasnije rodio im se on i sreći nije bilo kraja. Međutim, usvojeni sin se iznenada razboleo u vojsci. Sve su prodali kako bi mu spasili život, ali nisu uspeli. U međuvremnu stara roditeljska kuća je propala jer su nastupila teška vremena, pa je Dragan opremio pomoćni objekat za život, ali i on propada u nedostatku novca.

„Selo nas ignoriše, kao da su nešto ljuti na nas što imamo šestoro dece. A ja nikako da im objasnim da ekonomski uslovi nisu presudni za čuvanje i podizanje malih bića, već neizmerna ljubav i želja. Pa naše prabake su rađale i čuvale decu još u gorim uslovima“, priča Dragan, a po brzini govora i gestakulaciji naslućuje se da je ove rečenice izgovarao mnogo puta.

Milenkovići žive zapravo od Draganove skromne plate kod prevoznika „Frenki“ Leskovac, od 720 dinara socijalne pomoći, 10.000 dečijeg dodatka i od povremenih nadničenja sićušne, ali vredne Ivane.

„Mi ne kukamo i ne tražimo milostinju. Za decu mora da ima, za nas što pretekne. Za garderobu za decu pomažu iz „Frenkija“, firma uskoči  s parama kada god smo u krizi, a besplatno se vozimo do Leskovca njihovim autobusima. Deca su nam zdrava, pa ne trčimo po lekare“, priča otac šestoro dece.

Najstariji Stefan ima 14. godina i njime se roditelji posebno ponose zato što je đak generacije, sa bezbroj odličja na takmičenjima iz matematike i fizike. Upisao je Tehinčku školu, smer za komjutere i programerstvo.

„Kako znamo i umemo iškolovaćemo ga i na fakultetu“, odlučna je majka.

Lazar ima 12 godina, Đorđe 9, Anastasija 6, Ognjen 3, a Vikotriji će uskoro slaviti prvi rođendan.

Ivana prizanje da u početku nisu planirali baš šestoro dece.

„Posle tri dečaka hteli smo devojčicu. Za Ognjena i Viktoriju nisam znala da sam trudna, a kada sam saznala trudnoće su bile poodmakle. Lekari su me ubedili da ih rodim i ne kajem se“, veli.

Njena deca odrastaju na kuvanim jelima. „Stavim šerpu od 5 kilograma na šporet, ali obavezno svakoga dana umesim neki kolač. Čuvamo dve koze i mleka ima za ove najmađe, za starije ako preskoči“, priča Ivana.

Ne krije da je teško odgajati šestoro dece, tim pre što su uslovi veoma loši i što njih osmoro spavaju u tri kreveta u jednoj sobi.

Starija deca čuvaju mlađu

„Znate šta, teško je, ali kada ova manja deca skoče na mene, kada me zagrle, stisnu ručicama, poljube, ja se sva istopim od sreće i zaboravim na umor. Iako smo siromašni, u srcu osetim veliko bogatstvo, ono koje novcem ne može da se kupi“, priča majka koja je nedadvno konkurisala kod HELPA za otvaranje pekare.

„Mi smo bogati, veoma bogati, bar se ja tako osećam. Oboje smo želeli punu kuću dece i dobili smo je. Deca su nam mirna i lepo vaspitana možda zato što s njima i po dva sata pričam dok ne rešimo problem. Za sve ove godine ni jedno naše dete nije dobilo batine. A novu kuću, kojoj sam udario temelj, ću da podignem kad-tad, i svako dete će naći sebi put u životu. Sve onaj odozgo nekako rasporedi“, rezonuje otac šestoro dece Dragan Milenković.

Možda će „onaj odozgo“ i pogledati ovu porodicu koja je na dva mesta konkurisaala kod popularnih tv produkcija za novu kuću. Ušli su u uži izbor pre godinu dana, ali im se od tada niko nije javljao.

Milica Ivanović

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva