Mrak, strahovit mrak zavlada grobljem. Hiljadu strašnih utvara tada se bude, kroz pukotine grobova izlaze, besomučno jure grobljem, cerekaju se, keze, i igraju, igraju, igraju ludo, uskovitlano, sve brže, sve bešnje, sve većom brzinom u kovitlac. Vrzino kolo se proteže grobljem kroz celu bogovetnu noć, ovim rečima Nenad Popović dočarava strah Vlasotinčana za vreme epidemije tuberkuloze.

Članak „Zdravstvene prilike Vlasotinca“ objavljen je 19. oktobra 1935. u „Leskovačkom glasniku“. Autor analizira zašto se najviše umire od tuberkuloze, a kao glavni uzrok navodi  zagađenu vodu, koja se sliva sa groblja, pa je piju Vlasotinčani iz svojih bunara. Staro groblje, kako ga danas zovemo, već krajem tridesetih godina bilo je nedovоljno za varoš od 5000 stanovnika, tako da se novo groblje tada počelo koristiti. Opasnost od zaraza ubrzala je preseljenje groblja i taj proces je okončan desetak godina nakon Drugog svetskog rata.

U međuratnom periodu bar šestina Vlastinčana je umrla od tuberkuloze. Broj zaraženih od ove bolesti povećao se tokom jesenjih meseci, a kao obavezna mera zaštite uvodila se zabrana pljuvanja na javnim mestima. Taj problem su imale i razvijene zemlje, tako je do 1918.  svaki šesti Francuz preminuo od ove „bolesti siromašnog urbanog stanovništva“. Ranije, početkom 19. veka u Engleskoj je 25% umrlih bilo zbog jektike. Poboljšanje higijenskih uslova samo je jedan deo problema, a tek će korišćenje antibiotika i BSG vakcine za 90% smanjiti oboljevanje od tuberkuloze od 50-ih godina 20. veka.

Nemamo precizne podatke kako je javno mnjenje reagovalo na Popovićev članak, ali je  1938. godine najavljena izgradnja vlasotinačkog vodovoda u vrednosti od tri i po milona danara. Planirano je da se dovede „voda sa izvora Bistričke i Lopuške planine“ kako je pisao „Leskovački glasnik“. Ovaj plan nikad nije zaživeo, a Vlasotince će dobiti prvi vodovod posle Drugog svetskog rata. Do tada su se Vlasotinčani snabdevali vodom ne samo iz bunara nego i sa javnih česmi od kojih su neke izgrađene u međuratnom periodu.

Zdravstvene prilike Vlasotinca

Vlasotinci, oktobra.

Daleko, vrlo daleko od velikovaroške huke, pod ograncima Suve planine i Ostrozuba, u kotlini punoj drveća, vinove loze i cveća; zaklonjena od vetrova i zavučena u samu sebe, nalazi se tiha i mirna varošica Vlasotinci. Burna je njena istorijska prošlost: i vesela i tužna. Nekada živa varošica, središte ustanaka protovu Turaka, središte trgovine i pečalbarstva, sada je gotovo pusta. Prestale su trgovine, napuštene radionice, sve je mrtvo kao da spava mirnim snom. Svakoga dana Vlasotinci napuštaju i najverniji njegovi stanovnici. Oni beže, sele se, idu za hlebom… A groblje, Vlasotinačko groblje je napušteno i zaraslo u korov. Lelek i plač odjekuju bolno grobljem iskrene suze, za pokojnikom, proliju se niz smežurana lica, mrtvo uvenulo telo se spusti u mrku, crnu raku, popovi završe zaupokojenu molitvu, a ljudi sa strahom od sutrašnjice,  nemaštine, bede, možda smrti napuštaju groblje i žure kućama ne osvrćući se. Potom se sve utiša.

Crn veo noći se spusti na krovove trošnih kuća, utone pustim mahalama, kao avet, pojuri grobljem i zavuče u pukotine groba. Vetar zafijuče, prvo lagano i tiho, pa sve jače, strašnije, da čovek zadrhti. Mrak, strahovit mrak zavlada grobljem. Hiljadu strašnih utvara tada se bude, kroz pukotine grobova izlaze, besomučno jure grobljem, cerekaju se, keze, i igraju, igraju, igraju ludo, uskovitlano, sve brže, sve bešnje, sve većom brzinom u kovitlac. Vrzino kolo se proteže grobljem kroz celu bogovetnu noć. Tišina. Samo se negde čuje lavež pasa, lagavo šuštanje visokih topola i jednoliko žuborenje reke. A malo niže, dole ka mlinu, strmom kosom u ponoru, teče Vlasina, pada, njišti – kao da se u njoj u gluvo doba noći kupaju pobesnele nemani, hukti, razbija se stenje, pršti i rasplinjuje se u bezbroj sićušnih kapljica, koje ustreptalo i hito, kao jutarnja izmaglica, lebde nad površinom reke i nemoćne da se održe u vazduhu, padaju na brze pevušave talase.

Nad grobljem, iza velikih  stabala, nešto zaječi, zacvili. Umukne pa, opet, učestano i brzo zanjišti, kao da ka groblju juri čopor vampire. Vetar zahukti  – čas iza jednog čas – iza drugog nadgrobnog spomenika, prostruji grobljem i u horu sa avetima zaječi otegnuto i bolno:

,,O, ljudi! O, živi stvorovi, vi ste svemu krivi!… I vi morate doći k nama… i vi… i vi!…“.

Tako se to čoveku u noći čini. (?!)

Vlasotince je idealno planinsko mesto, najlepša varošica celog krajišta. Pisalo se mnogo o njemu. Pisalo se o njegovoj čistoći, o prirodnoj lepoti, o čistom vazduhu, o plodnim vinogradima i jačini vlasotinačkih vina. Isticana je lekovitost Vlasine. Hvaljeno je Vlasoitinci, ubrajano u najlepša letovališta Jugoslavije, proricala mu se velika budućnosg. Ali ti ljudi, koji pišu za novine, kao da su gledali samo jednim okom, oni su pisali površno, jednostrano, o prirodnim lepotama, o geografskom položaju… Njih se, izgleda, malo ticalo na kakvom je zdravstvenom stanju ovo prijatno mestance. Oni su u tome propustili da pišu, nisu hteli svoje dopise da kvare poražavajućom statistikom umrlih od tuberkuloze.

Da, divno je Vlasotince. Ono ima trideset i pet predsednika raznih humanih društava; veliki broj bogataša čiji imovina premaša desetine miliona dinara. Vlasotinci ima intelektualnih sinova sa fakultetskim obrazovanjem i osiguranom egzistencijom, koji su, verovatno zaboravili na rodno mesto… Vlasotinci je dalo nekoliko uticajnih i moćnih ljudi. U Vlasotincima postoji i narodni dom koji je zatvoren za narod, tj. oko koga se vode mnoge parnice. Vlasotinčani u vremenu berbe grožđa uberu sa svojih vinograda oko 20.000 tona ploda, a za poslaničke izbore potroše po nekoliko sotina hiljada dinara.

Kao u prkos svemu, na najlepšem delu Vlasotinaca, u podnožju Stranja, na blago zatalasanoj visoravni, nalazi se groblje. Iz primitivnih grobova ponire voda i u mlazevima se sliva u obližnje bunare, koju pije nevino stanovništvo. Ljudi žive po mračnim i vlažnim straćarama. Muče se zlopate. Bleda ispijena avetinjska lica mladeži i koštunjava deca, čiji izgled podseća na smrt, viđaju se na svakom koraku varošice. Svest o suzbijnju bolesti je kod njih slabo razvijena. Oni pljuju svuda, na svakom mestu gde god stignu. Tuberkuloza se širi Vlasotincima. Većina stanovništva umire od te bolesti.

Oh, žalosno je videti malaksale mladiće, u najboljim godinama mladosti, kako se pogureni i iznemogli bolešću jedva vuku, gledaju uplašeno moleći da im pomognete, da im, ako imate tu moć, kažete hoće li oni još dugo živeti. Da li ima nekog načina za ozdravljenje, ili moraju poći tamo gde i njihovi nedavno umrli drugovi!

Nelagodnost osećate u sebi. Ćutite. Ali vas molećive oči i dalje gledaju. Gledaju vas ukočeno, uporno. Najzad se odlučujete, pokušavate da budete što ubedljiviji i govorite blago: „Ne bojte se, vi niste tako bolesni.“ I instiktivno idete dalje, zadovoljni što ste ih ohrabrili, mada u sebi priznajete da ste kazali neistinu, strašnu neistinu, možda prvi put u svom životu.

Nenad T. Popović