Sve što je moglo polomilo se u tom velikom brodu koga su talasi zajedno s putnicima izgubljenih pogleda bacali s jedne na drugu stranu. Strah je paralisao nadolazeći trenutak, raspad ljušture, ono što je preostalo tokom jednočasovne odiseje nasred ledene uzburkane pučine Ohridskog jezera. Iako nije bila uzorni vernik, prekrstila se, pomolila Bogu i još čvršće stegla drhtava ramena tek punoletne ćerke, čekajući, mislila je, sudbonosni trenutak.

A jutro je posle nekoliko kišovitih dana na Ohridskom jezeru osvanulo okupano suncem, oprano kao Biljaninom rukom. Obukla se i neravnim pločama krenula ka pristaništu dok je u nozdravama osećala miris velike plave čiste vode. Nekoliko žena joj požele dobro jutro. Već su ih upoznale, njih, majku i kćerku. Tu su već desetak dana na letovanju, obišle su sve ono što ljubazni domaćini ubrajaju u kulturno istorijsku baštinu, ali se nisu okupale jer se čak i najhrabriji nisu usuđivali da zagaze u ledenu avgustovsku vodu.

„Toplo je, no vodata e ušte studena“, dobaci joj u prolazu mlada konobarica s cigaretom u ustima, ljupka devojka koja je iz Skoplja došla da zaradi džeparac.

Nije razmišljala o kupanju već o obilasku manastira Sveti Naum i izvorištu crnog Drima na drugom kraju jezera, mada i o jedinoj peskovitoj jezerskoj plaži ispod manastirskih zidina.

Volela je brodove, ali njena kći nije. Još kao mala je morala dugo da se moli da uđe, čak, i u barku. Zato je očima merila visinu i sjaj brodova. Izabrala je najveći, „Galeb“. Ličio je na morske i nekako je svojom grandioznošću ulivao sigurnost.

Dogovorila je plovidbu do Nauma, ali ostao je teži deo posla, da nagovori svoju lepu i opreznu ćerku da uđe u njega. Zatekla je kako doručkuje. Na njeno iznenađenje, nije se bunila.

„Idemo“, rekla je kratko.

No, tamo pred brodom zastala je i molećivim licem rekla:

„Da ipak ne uđemo, strah me, a kiša će ponovo padati“.

Majka, žena uvek spremna na rizik i na nepredvidive situacije, nikada nije umela da razume te sitne i, smatrala je, umišljene strahove, nežno je zagrli i poljubi.

„Ne boj se, ja sam sa tobom“.

Zauzele su stolice na gornjoj palubi. Sa svakim pređenim metrom raspoloženje njene ćerke postajalo je vidljivije. Čavrljalje su dok je njihov brod prestizao sve druge ostavljajući za sobom trag u mirnoj i svetlucavoj vodi.

Tamo na pristaništu drugog kraja jezera vođa puta reče da je povratak u 18 sati.

Rutu su isplanirale putem. Najpre obilazak manastira, pa plovidba čamcem po rukavcima jezera, tamo gde se izvorske vode prelamaju i više boja, pa sunčanje na peskovitoj plaži. I tako je bilo. Pod uticajem sve jačeg sunca voda  se u plićaku na peskovitoj plaži stoplila, pa se i plivalo. No, zmija u vodi, možda prvi znak katastofe koja će se nešto kasnije desiti, prekinu zadovoljstvo.

Iako je do ponovnog ulaska na brod ostao još ceo sat, devojka je navaljivala da se krene, pod izgovorom da joj je dosadno. A bilo je jer na plaži samo one i po koji galeb.

Puteljkom uz kamp naselje sretoše bračni par, poznanike iz svog grada i posle nekoliko rečenica o propaloj šansi za sunčanje i kupanje, stigoše na pristanište.

Majci je ovo bilo drugo letovanje na Ohridu. Sva ova mesta videla je kao student treće godine. Bilo je to nagradno letovanje za „očiščenu“ godinu u junskom roku. Dok su prilazile brodu na kome nije videla kapetana i njegovog pomoćnika, prisećala se istog jezera toplog kao bara, noćnog plivanja i pesama do rane zore.

„Kakav baksuz“, konstatova u sebi gledajući u sunce na zapadu, a misleći na hladnu vodu u Ohridskom jezeru usred avgusta. Jer, njena mera dobrog letovanja je topla voda i plivanje dok kosti ne zabole.

Dok su se drugi brodovi, manji od Galeba, punili putnicima, ovaj njihov se još privezan baškario u mirnoj i dubokoj vodi. Dok su se drugi brodovi desetak minuta pre 18 sati okretali u suprotnom smeru, putnici Galeba su se polako peli držeči se za debele konopce.

„Konačno“, prozbori ćerka kada se brod ispravi u uhvati pravac ka drugoj obali.

Sada su sele na donju palubu uživajući u talasima koje je pravio brod i koji su im kvasili noge.

Jezero je polako, posle desetak minuta plovidbe, menjalo boju iako je sunce još puštalo kose zrake. Najpre joj se učinilo da u daljini čuje hučanje jezera, nešto nepoznato. Sa pojačavanjem tog potmulog zvuka pojačavali su se i talasi. Sada su bile mokre do pojasa, a nju je čudilo što zaostali manji brodovi i brodići plove punom parom i baš svi pretiču velikog „Galeba“.

Hučanje jezera se pojačavalo, kao da se pomera, iz dubine.

„Ovo nije dobro, nikako, ovo do sada nisam doživela“, brzinom munje ređali su joj se u glavi filmski prikazi, dok je razgoračenih očiju gledala u ogromne talase.

Kada su talasi u sve kraćim razmacima počeli da prekrivaju njihova i tela drugih putnika, odlučile su da siđu u zatvoreni prostor, a u taj deo ih je ugurao do tada najveći talas bacivši ih na pod.

„Mama, pa ovo je strašno, kako nešto može ovako da se dešava na jezeru?“, pitala je tek stasala devojka krupnih očiju kojoj je podrhtavao glas. Nije podsetila majku na jutrošnje odbijanje da uđe na brod i na majčinu rečenicu utehe, jer tu na toj već sumrakom pokrivenoj pučini majčino prisustvo ništa nije značilo.

„Nije to ništa, dešava se da se uzburka i jezero, proći će. Sedi, ne brini“, tešila je sa širokom osmehom koji bi trebalo da ulije poverenje iako ni sama nije znala šta govori.

Talasi su su bivali sve veći i veći, dok nisu prekrili ceo brod. Preko uskih prozora više se ništa nije videlo. I onda je usledio jak udar koji je umalo prevrnuo brod, a od siline tog udara u momentu se sve polomilo unutar broda, od drvenog bara sa čašama, flašama i šoljama… Sve je u momentu postala gomila otpada. Drugi talas polomio je većinu drvenih stolica ili ih je kao rukom izvukao iz ležišta, povređujjći one što su sedeli.

Tada nastade haos. Pedesetak ljudi, muškaraca, žene i deca udaraju jedno u drugo ne uspevajući da se uhvate za neku od preostalih šipki, čitavi talasi ulaze u potpalublje koje se puni vodom. Majke plaču, deca vrište. Njena ćerka uspeva da se uhvati za jednu šipku, dok majka bezuspešno pokušava da otvori prostor gde piše da su skladišteni gumeni čamci.

„Nemoguće je“, kažu posle desetak minuta mladići koji su pomagali i koji se se pre loma smejali strahu majke i ćerke,

Negde u vitlovima strahova računa da je obala blizu. I bila je. Sa jakim vodenim mlazom u potpalublje je upao kapetanov pomoćnik, omanji i suvonjava mladić, uz reči da je obala blizu.

„Ne boj se, spasićemo se“, reče zanemeloj devojci čije su šake već bile plave, a usne podrhtavale.

Talasi su, činilo se, slabili pa su i putnici mogli da vide obalu. Brod se okrenuo i primicao bočno. Prošao je pored velikog molskog zida i na trenutak se videlo na stotine ručnih sijalica u mraku i mnoštvo silueta ljudi.

Gledajući kroz prozor, osetila je da će pristajanje uz obalu biti teško jer su talasi još uvek visoki i snažni.

„Ima li spasioca, ima li drugih brodova“, pita onog pomoćnika.

„Nema!“, odgovori dernjavom dok je pokušavao da otvori vrata i izađe u tminu.

Oči putnika prikovani za obalu. Spasenje je blizu, čitaju se iste misli na izmučenim licima.

Ne, nije bilo blizu jer se pri pokušaju da priđe obali, jezerom ponovo prolamaju ogromni talasi koji bacaju brod, srećom objasniće joj kasnije, unazad. Sada su od obale udaljeni taman toliko da je ne vide. Brod se vrti u krug, njegovo kretanje diktira podivljalo Ohridsko jezero. Centar Ohrida, deo pored obale je u mraku jer je, takođe će brodolomnicima reći kasnije, nestala struja.

I tada u tom vrtlogu nestaju sve nade. Majka pokušava da dođe do mobilnog telefona, da javi drugarici gde je i šta se dešava, ne suprugu, ne rođacima, drugarici jer nju će, ceni, manje boleti. No ne uspeva da izvuče telefon iz torbe jer pada na pod, u vodu koja je sada skoro do pojasa.

Ustaje bauljajući, prilazi ćerki i čvrsto joj steže ramena.

U glavi joj je Titanik.

„Znači, ovako je bilo“, izgovara poluglasno.

I tamo na toj uskovitlanoj pučini ona ne misli na sebe, nego na svoje dete, na njen mladi život, na grešku koju je nekoliko sati ranije napravila…

Opet upada onaj suvonjav mladić i sada govori glasno zanemelim, sleđenim ljudima.

„Struja je još uvek jaka. Ne smemo više da se približavamo obali. Ostaćemo ovde dok se jezero ne smiri“, priča.

Opet se čuju samo njena pitanja, koliko će trajati, zašto samo dvojica od osoblja, zašto, zašto…?

„Ne znam gospođo i za mene je ovo nešto što do sada nisam doživeo a tri godine sam na ovom brodu“, odgovara mladić sada mnogo smirenije. Kao da se i on prepustio sudbini.

Pola sata kasnije jezero se smirilo, talasi oslabili toliko da brod može da se ukotvi u luku.

Izlaze jedan po jedan. Ruke im pružaju Ohriđani. Grle brodolomce, nude rakiju da paćenci povrate dušu.

Dok čekaju da stupe na kopno čuju starijeg čoveka. Govori na srpskom bez akcenta.

„Na pet do šest godina jezero se uzburka kao more, ali nikada nisam video brod pred predolomom. Ajde da ste mi živi, ovaj dan da slavite“, priča nekolicini oko sebe.

Nije, kako je mislila da će, poljubila tlo ako prežive. Držeći se sa ćerkom za ruke otišle su u iznajmljeni apartman. Sišla je i u apoteci kupila lekove za smirenje. Popile su po jedan, ali san nije dolazio. I kada bi zadremala, budio bi je košmar njene ćerke, koja će i mesecima kasnije sanjati scene užasa sa plovidbe po Ohridskom jezeru.

Ustala je rano da bi u obližnjoj pekari kupila pecivo. Vlasnik pekare joj je ispričao da i sam od stresa nije spavao.

„Taj Galeb“, pričao je „to je brod pravljen za morske plovidbe i vrlo je star. Ušli ste u pogrešan brod“.

Iako su do povratka kući ostala još dva dana, spakovala je stvari dok je ćerka spavala, servirala joj doručak, pozvala taksi i prvim autobusom vratile su se u svoj prekogranični grad. O brodolomu nisu pričale svojim najmilijima, po dogovoru, a modre podočnjake su objašnjavale navodnim lošim smeštajem i nespavanjem.

Kasnije će na istoj ruti u sličnom nevremenu stradati u brodolomu nekoliko bugarskih turista.

Ohridskom jezeru, balkanskom biseru, se nikada više nije vratila, ali je i dalje plovila, kada god bi joj se ukazala prilika.