Gde živimo – znamo. Kako živimo – i to znamo. Pretpostavljam da bi želeli da nam je mesto življena lepše a uslovi bolji. Mesto i uslovi su nam takvi, a gore od toga je da ne činimo ništa da uslove promenimo (i tako mesto učinimo boljim a uslove plemenitijim). Živimo u nekulturi i nekako smo svikli na nju. Postala je sastavni deo nas. Odomaćila se. Štaviše postala je obrazac ponašanja – tako poželjan kao nikada do sada. Nekulturu kitimo kao jelku da šljašti i sija (da se lokalnim vlastima dopadne) za koju oni ni tada ne mare i za koju misle da je samo nepotreban trošak. Lokalna vlast u Lebanu se boji kulture, boji se prosvećenosti, pravih vrednosti i zato slavi nekulturu i svima je nameće. Svako ko je s njima mora da nekulturu prihvati i da živi u njoj. Oni koji je neprihvataju su ljuti neprijatelji. Tako smo došli do STANJE ZA PLAKANJE. Upropasti nas „razum“. Razum neće da pati. Od dva zla bira manje. Stvaranje i umetnost podrazumeva i treću dimenziju koja se zove duh to jest: muku, patnju, istraživanja,velika odricanja… i bez toga nema umetnosti, novih vrednosti. Nije Lebane bez stvaralaca i umetnika ali su oni nevidljivi za lokalnu vlast. Lepo je i korisno da su lebanska deca posetila Narodni muzej u Beogradu, da su se prošetala Knez Mihailovom i videla Kalemegdan – ali, ako je ulaznica za sve to morala biti gostovanje na „Pinku“ u Žikinoj šarenici onda je ta ulaznica paprena. O prezentaciji Lebana od strane direktorice Doma kulture i predstavnika Turističke organizacije mogu da kažem samo jednu reč – katastrofa. Nekultura u Lebanu suvereno vlada. Godi joj podanički mentalitet, siromaštvo i beda. Uputno je ( i poslednji čas) da se deca vaspitavaju i uče pravim vrednostima. Kultura je život. Preciznije, značajan deo ili značajna strana našeg života. Pretstavlja kvalitet, vrednost, visoku svest, moral, etiku – identitet i dušu naroda… Ona druga strana u formi divljačije, prostakluka, neprosvećenosti , neznanja, oholosti, uplašenosti, pokornosti…. nije budućnost – već put bez povratka – put u nestajanje. Svako za sebe mora da odluči a onda zajedno. Razum da odluči. Razum i svest, a ne koristoljublje i linija manjeg otpora. Bogatstvo uma i duha je budućnost. Budućnost Lebančana je u njihovim rukama. Moraju sami da je stvore kako znaju i umeju. Ovako više ne ide. Za početak takvu da je normalna i životnija. Inače deca odoše….