TIP sam osobe koja voli sve, kao majmun. Teško da ćete me pitati da li volim nešto, a da vam ja ne odgovorim sa da.

Hedonista kakav sam, možda najviše volim da se pakujem i da vreme provodim u putovanjima. Čak me ni aerodromi ne gnjave. Možda zato i odgovaram, uvek, kada me pitaju gde živim, da živim u koferima. Uglavnom – neotpakovanim.

U poslednja dva meseca, bila sam na dva kontinenta, četiri zemlje i petnaestak gradova. Osećam se kao stjuardesa. Bez jet leg-a. Šta da radim, kada sam počela da tretiram svet kao svoju dnevnu sobu. Baš zato mi ponekada i nije važno gde živim.

Shvatila sam da sam ja ja, bilo gde.

Shvatila sam i da mogu i umem da volim na nekoliko jezika, ne računajući jezik tela, stoga mi izgleda i nije problem da putujem. Ljudi počinju da imaju problem kada se vezuju za stvari, mesta, mirise i ljude. Ja sam, pak, naučila, da prijatelji to ostaju bez obzira na distancu i vreme. Ostalo i nije važno. Možda zato što još uvek nemam razlog da budem zakačena za određeno mesto. Možda to ima veze sa decom!?

Dok sam živela u Punta Cani, imala sam vezu sa gospodinom Bersonom, koji je bivši NBA igrač, dominikanska košarkaška zvezda. U sadašnjem trenutku je otac petoro dece, nosilac pompeznih gotovo dva metra visine, razmaka između zuba, brilijantske minđuše u levom uhu, baršunastog Barry White glasa, kojim neumorno razoružava, zavodi, laska i laže, i pasoša koji je ispunjeniji od mog.

Gospodina Bersona ostavila sam pre manje od godinu dana, potpuno samlevena ludilom od veze koju smo imali. Naime, kao svaka no-no devojka, imala sam vezu sa oženjenim čovekom. Ma, ništa čudno, dvadeset prvi vek je.

Uzgred i sama sam udata, ali malo manje od njega. Ne živim sa svojim mužem, a usput nas uvek razdvajaju neke hiljade kilometara, pa to i nije važno. Možda bih se i razvela, samo da me ne davi ta administrativna procedura. Hm, mnogo je bilo lakše udati se.

Vratimo se na gospodina Bersona. On je bio užasno zaljubljen u mene. Sama sam, dakako, bila opčinjena njegovm stavom da je ceo svet njegov i dominantnošću njegove pojave u odnosu na nas obične smtnike. Verovatno sam bila mnogo više zaljubljena u činjenicu da je on sav i potpuno upečatljiv, nego u njega samog. U to da ume lepo da mrmlja filmske monologe dok vas ljubi, da, čak, liči na Samuela L. Jacksona, na kraju krajeva u to što je za mene belkinju egzotičan, ili što sam se osećala potpuno zaštićeno, a sićušno pored njega.

Visoka sam jedva 169 santimetara. Vi radite matematiku. Možda sam bila zaljubljena u njegovu zaljubljenost?! U to što nema prepreka kada želi da me vidi. U mogućnost da mi pošalje helikopter u pola noći da me odnese njemu, na drugi kraj ostrva? U filmičnost trenutka dok slećete na heliodrom, po noći karipskoj izumbanoj biserima što vise sa modrog, plišanog plašta zvanog nebo. U onaj osećaj adrenalinsko-endorfinske nelagode u predelu abdomena, dok čekate da lice vašeg ljubavnika osvane kroz tminu.

Lice vašeg ljubavnika čije samo osmehe možete da razaznete u mraku. Možda sam bila zaljubljena u to da sam sa distance posmatrala svoj život, koji nije izgledao kao život jedne Beograđanke, već kao master piece[1] nekog sineaste. Možda sam bila zaljubljena u nemogućnost da taj život i postane moj.

Neumitno, leptirići u stomaku, dobiju drugo obličje, kada shvatite da je vaš rođendan a da on neće biti uz vas, ili da je Nova Godina, ili da je Božić. Veze tog tipa zasigurno moraju da se prekinu, i, verujte mi, imaju vrlo jasan rok trajanja ispisan po svim onim porukama koje ujutru zatičete pokraj kreveta. Mi samo ne želimo da ih sagledamo, već na početku.

I tako dodje dan, kada ostavite nekoga bez koga ste mislili da nećete moći ni vazduh da udahnete. Odselite se na drugi kraj sveta.

Prolaze meseci.

U Cirihu, u najluđem hotelu u kome sam ikada bila, u dadaističkom hotelu, koji se zove Limmatblick, i ima malog đavola-satira kao svoj znak, slučajno menjajući kanale naletim na pesmu Lou Rawlsa. Ispustim bocu vina koji mi je Grk iz Oltena poklonio u svom restoranu. Skupljam vino sa poda toalet papirom, parče stakla mi se zarije u dlan, dok sa TV- a mameći moje suze dopire We can bark, we can bite, we can fight all night, but I still love you baby[2]…Nostalgija me lomi, dok skupljam poslednje parčiće ponosa sa poda u hotelskoj sobi broj 44 zvanoj Augusto Giacometti. Pomislim na to, da ni ne znam gde je gospodin Berson. Da li je još uvek sa svojom ženom? Da li je u Dominikanskoj Republici ili na Kajmanskim ostrvima, na primer. Ima li mene u njegovim dnevnim mislima? Potom se sećam njegovih šaka. Tih divnih, ogromnih šaka u kojima su moje, male i bele, nestajale dok hodamo po najvećoj košarkaškoj dvorani u Santo Domingu. Šake koje su mi se provlačile kroz kosu, dok spavam.

Doručkujem u hotelu. U hotel se ulazi kroz kafe i check in se radi na baru. Razmišljam o pravcu zvanom dada. O tome kako je najsličniji osećaju ljubavi. O tome kako ljudi prave neke čudne, zvuke bez značenja dok grcaju od zaljubljenosti, kao deca koja tek uče da govore. Kako je svaka ljubav ponovno učenje govora, i hodanja. Kako je svaka ljubav beslovesna. O tome koliko si nevin kada se zaljubljuješ i naivan. O simbolici svega što mi se vraća u sećanje baš na ovom mestu.

O tome, kako zaljubljeni, kao i dadaisti odbaciju sve ustaljene norme, okrećući se apstraktnom i fantaziji. O tome kao puno i duboko maštamo svoje živote uz novootkriveni predmet želje. Moja najbolja prijateljica posmatra kako pakujem svoje podočnjake u osmeh. Ne govorim joj o tome da mi nedostaje okean. Ne govorim joj o tome da mi nedostaje i gospodin Berson. Ne govorim joj ništa, ali ona zna.

Vraćanje u Beograd. Ciriški aerodrom. Nervozna sam i najradije bih štiklirala štiklom ženu sa boardinga Swiss Aira. Osim što je neprijatna zbog činjenice da sam Srpkinja, ima nešto na njenom licu što me dodatno provocira. Podseća me na ženu pomenutog čoveka.  Dolazak u Beograd briše gospodina Bersona iz moje memorije, kao najefikasnije sredstvo za skidanje kamenca, na primer. On je uvek najupornji. Kamenac.

Viđam se sa svojim prijateljima, pričam o izložbi na kojoj sam bila. Gospodina Bersona ne pominjem. Odlazim na Vračar kod mog beogradskog muškarca. Onog što mi pravi beogradsku konfuziju u donjem stomaku, što mi izaziva drhtanje i crvenilo. Pijem sa njim dudovu rakiju. Srećna sam.

Srećna sam što se u Srbiji ponašam srpski, kao što na Karibima imam drugačiji stil života, prigodan mestu na kome sam. Volim se sa tim čovekom, spokojna zato što ću se sa njim probuditi ujutru. On nema bombastične izjave na engleskom, kao Don’t give up, God will speak[3], ali činjenica da je uvek tu za mene, da mu je važno da je meni dobro, uvek i u svakoj situaciji, da se raduje kada ja uživam, da ga čini srećnim svako moje da, dovoljna je da znam da je on sasvim poseban u mom životu. Slobodan da mu se dam. I da mi se da. Potom se budim, maznim razvlačenjem po krevetu. Trčim da operem zube i da se istuširam, ne bih li popila kafu na miru, i nađem poruku u telefonu.

Broj ima meksički prefiks i nije mi poznat. Poruka glasi Don’t go changes, just to please me…Ne, to definitivno nije poruka Barry Whitea. Gospodin Berson. Iz Meksika. Nasmejem se, i poljubim svog beogradskog muškarca. Sada je Beograd na redu. O, da-da…

[1] Remek delo

[2] Možemo da lajemo, da se grizemo, da se celu noć svađamo, ali ja te ipak volm dušo

[3] Ne odustaj, Bog će se obratiti

Danica Nikolić Nikolić,

dramski pisac