Vidovdan se u Srbiji obeležava kao pomen na stradanje Srba i kneza Lazara Hrebeljanovića u bici protiv turske vojske na Kosovu polju1389. godine, za koju se ni posle šest vekova sa sigurnošću ne zna da li u tom herojkom otporu protiv turske imperije Srbi pobedili ili izgubili, ili su dobili bitku a izgubili rat.

Poseban značaj Vidovdan je dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je 1889. na 500 godina od Kosovskog boja.
Kao nacionalni praznik opstao je do kraja Drugog svetskog rata. Vidovdan je državni praznik koji se obeležava radno.

Na prvo slušanje, reklo bi se da o Vidovdanu nema nepoznanica. Međutim, uvreženo znanje o ovom prazniku pred istorijskim činjenicama crveni ko nedeljno slovo u kalendaru. Retko šta što smo čuli, učili, a ponajviše gledali o Kosovskom boju, nije mit ili legenda.

Reč istoričara

Viši naučni saradnik Istorijskog instituta u Beogradu Aleksandar Uzelac govorio je o vidicima kolektivne svesti.

„Istorijski i simbolički značaj Vidovdana vezan je prevashodno za događaj koji se na ovaj dan odigrao 1389. godine. Reč je o znamenitoj Kosovskoj bici. Kosovska bitka je događaj iz srpske srednjovekovne istorije koji je bez sumnje najviše stekao mitsku i legendarnu notu, potiskujući istorijske činjenice. Kada bismo nabrajali mitove o Kosovskoj bici trebalo bi nam mnogo prostora. Stoga ću istaći samo jedno pitanje koje uvek zanima čitaoce – da li su Srbi pobedili ili izgubili Kosovsku bitku?“ apostrofira Uzelac za Srbija danas

Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara je sahranjeno u manastiru Ravanici, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka preneto je u fruškogorski manastir Vrdnik. U Ravanicu su mošti vraćene 1989. godine, na 600. godišnjicu kosovske bitke.

On podseća da su srpski tabor u Kosovskom boju činila tri velikaša i saveznika – knez Lazar, kralj Tvrtko i Vuk Branković, na čijoj se zemlji bitka i odigrala.

„Iako ujedinjeni u tome da pruže otpor Turcima, tri saveznika nisu imala istovetne interese ili vizuru događaja. Ishod bitke je iz perspektive kralja Tvrtka bio pobeda, budući da je turski vladar Murat poginuo i da se turska vojska povukla sa bojišta, ne stigavši do Tvrtkovih zemalja. Zato je on vesti o pobedi odmah poslao u Trogir i Firencu, odakle su se proširile i u druge krajeve Evrope. Međutim, bitka nije doživljena kao pobeda u zemljama kneza Lazara, koje su ostale bez svog predvodnika i pretrpele teške ljudske gubitke. O tome svedoči i činjenica da je kneginja Milica da bi obezbedila Lazarevo nasledstvo za njihovog sina Stefana, priznala vrhovnu vlast Muratovog naslednika Bajazita“, objašnjava Uzelac.

Muratovo ubistvo svakako nije bilo kao na filmu.

„Najstariji izvori, uključujući i pomenuta Tvrtkova pisma, svedoče nam da je on poginuo tokom samog boja i u sklopu borbenih dejstava. To su zajednički izvršila dvanaestorica srpskih plemića koji su uspeli da se tokom bitke probiju do šatora neprijateljskog vladara. Njihova imena savremenici nisu zapisali – podvlači Uzelac.

Heroj Miloš Obilić se pojavio u predanjima, a ne pred Muratom.

„Miloš Kobila, Kobilić ili Obilić, u izvorima se spominje tek jedan vek nakon Kosovske bitke i to, zanimljivo, najpre u grčkim i turskim, a tek potom u srpskim spisima. Zato je on legendarna, a ne istorijska ličnost. Način na koji je u kasnijem srpskom narodnom predanju predstavljeno Miloševo ubistvo Murata, i kako je prikazano u filmu koji ste pomenuli, u stvari izvorno potiče iz turske tradicije. Turskim hroničarima je bilo zgodnije da Muratovo stradanje prikažu kao mučki čin od strane navodnog prebega iz protivničkog tabora, nego kao vojni podvig nekolicine hrabrih protivnika. U vreme osmanske vlasti, srpsko narodno predanje je preuzelo pojedine elemente turske tradicije o Kosovskom boju, uključujući i priču o tome kako je Murat izgubio život“, naglašava viši naučni saradnik Istorijskog instituta u Beogradu.

Kada je srpska vojska započela Kosovski boj niko nije ni znao šta je Vidovdan.

„Naziv dolazi od imena ranohrišćanskog sveca, Svetog Vita, koji je postradao u vreme Dioklecijanovih progona hrišćana. To je svetac koji se obeležava i u katoličkoj i u pravoslavnoj crkvi, ali je njegov kult bio mnogo jači i izraženiji u zapadnoj Evropi, gde je bio smatran zaštitnikom igre i zabave, nego na istoku. U srpskoj sredini, naziv „Vidovdan“ se za ovaj datum ustalio tek u 19. veku, u vreme borbi za oslobođenje srpskih zemalja od turske vlasti“, ističe Uzelac.

U želji da osveta osmanlijskom neprijatelju za poraz u Kosovskom boju ima potpunu simboliku nakon pet vekova, može se pronaći da su Knježevstvo Srbija i Knjaževina Crna Gora proglasile rat Turskoj 1876. godine baš na Vidovdan. Međutim, kako kaže Uzelac, to nije tačno. Rat je proglašen 18. juna.

Ipak jedan drugi, zapravo Prvi svetski rat počeo je praktično 28. juna 1914. godine kada je pripadnik „Mlade Bosne“ Gavrilo Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinand u Sarajevu. Taj atentat je možda bio značajniji događaj za Srbiju i od samog Kosovskog boja.

Tačno sedam godina kasnije dogodio se još jedan atentat – ovaj put u Beogradu i to neposredno pošto je kraljevina Srba, Hrvata I Slovenaca dobila svoj prvi ustav.

„To je relativno slabo poznat, ali važan događaj iz novije istorije. Na dan 28. juna 1921. godine, nakon donošenja Vidovdanskog ustava, komunista Spasoje Stejić pokušao je da ubije kralja Aleksandra u povorci na Terazijama, tako što je na njegovu povorku bacio štapin dinamita. Atentat nije uspeo. Prema jednoj anegdoti, čim je Aleksandar shvatio šta se desilo, dobacio je svom ađutantu Petru Živkoviću „Svi ste vi atentatori!“, aludirajući na Živkovićevo i učešće drugih oficira u Majskom prevratu osamnaest godina ranije, kada su ubijeni njegov imenjak kralj Aleksandar i kraljica Draga Obrenović. Neuspeli atentat na Aleksandra Karađorđevića, kao i ubistvo ministra policije Milorada Draškovića nepunih mesec dana kasnije, koje je takođe izvršio jedan komunista, doveli su do zabrane Komunističke partije u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Oni su, dakle, imali značajne posledice, ali nisu predodredili sudbinu Jugoslavije. Kralj Aleksandar Karađorđević je ovaj atentat preživeo, a Jugoslavija je nadživela Aleksandra – podvlači Uzelac.

Ristić: Kosovska bitka izvorište rodoljublja i slobode

Godišnjica Kosovske bitke uistinu predstavlja jedan od najznačajnijih datuma tokom kalendarske godine, dan kada se sa poštovanjem, divljenjem i zahvalnošću sećamo srpskih junaka viteški postradalih u tom sudbinskom i sudbonosnom boju – ističe istoričar Dejan Ristić.

On objašnjava zbog čega je Kosovska bitka toliko važan događaj u srpskoj istoriji.

„Usled svog nesumnjivo prvorazrednog istorijskog značaja, viševekovnih posledica, iskazanog bezmernog junaštva i spremnosti da se podnese apsolutna žrtva zarad odbrane slobode i nezavisnosti svoje domovine, Kosovska bitka i danas zrači nepatvorenim rodoljubljem i slobodarstvom. Drugim rečima, to nije, kako bi neko mogao da zaključi, samo još jedna u beskrajnom nizu srednjovekovnih bitaka, već je u pitanju bio sudbinski okršaj dve civilizacije, kulture, poimanja sveta, vere…Stoga je Kosovska bitka za sve nas, i dan danas, jedan od ugaonih kamenova našeg zajedničkog nacionalnog identiteta, nepresušno izvorište rodoljublja, nepokora i slobodarstva“,  naglašava Ristić.